Nedelja

Страна 8.

Број 15.

свој завичај, тетки и њеном „златном срцу," — тако се зваше господар куће, дебели Мопс. „Дакле, први сусрет вам је причинио врло мало радости?" упита он жалостивно. „Не, то није било. Иначе — иначе не бих се требала размишљати, иначе не бнх тако брзо била на чисто: шта ми ваља чинити. Кад НАШИ ВАЈАРИ

г~

ЈТетар Убавкнћ

Ђока Јовановић бих тачно расмотрила, тад би ме готово задржао само кукавичлук од тога, да вас опет видим." „Кукавичлук? Како то мислите? Нећете ли

ми рећи усмено, да вас је разочарао мој поглед, да сте очекивали, много лепшег, много млађег човека?" „Много лепшег, много млађег? Не! Тада заиста не бих дошла у Вилдбад. Кад бих вам приметила само мало самопоуздања, само мало човечије великодушности и гордости, то би ми после ваше фотографије готово изгледало —" „О, госпођице Марија, ова фотографија—" узвикну он и поцрвене због тешког признања. „Да, ја знам", прекиде га она, „фотографи гладе и улепшавају лице дотле, док не постане са свим непознато и безизразно. Али, признаћу вам, да сте ми за оно време кратког састанка изгледали тако пријатно и благо, да сам мислила, да бих вам озбиљпо учинила на жао, кад бих изостала." „То би ми био тежак, врло тежак бол." „Заиста?" рече она љупко, с пријатним смешењем. Ипак је добро, што сам отурила кукавичлук, претпостављајући, да се радије изложим срамоти, него да вам учиним на жао. Морам вам рећи, да нисам имала ии мало права, што сам вам одговорила на овај оглас." Она извуче мали исечак од новина са његовим огласом, и док јује укочено Густав посматрао, показиваше она својим витким кажмпрстом, с кога је скинула рукавицу, на: „једна млада девојка«. „Гледајте, то ја нисам више." „Ви, госпођице Марија? Ви нисте млади? Али молим вас, ви не изгледате да имата више од двадесет." „Ви мислите на слику, коју сам вам послала. Али та је фотографија — још од пре десет година. Скоро ми је тридесет • година господине инспекторе! Ја, до душе, не имађах новију фотографију; то морам рећи за извињење, али ја сам избегла, да пошљем праву слику. Зато морам поднети казну, ако се ви разочарате, окренете од мене." „Али госпођице Марија! Не мислите то! Ја налазим, да сте тако љупки и дражесни—" „О, то вара бели вео! С тога нека ишчезне и последње лукавство ! — Погледајте, како изгледа млада девојка!" То је било још увек пријатно лице са свежом бојом и лепим зубима и живахним изгледом. Али очи свакако не гледаху више на свет са деветнаестогодишњим несташлуком, а око уста се пружаше већ озбиљна црта, која издаваше, да је она за ових десет година преживела много жалости. У образима јој изби ражарено црвенило, кад отклони вео и њему окрете главу, и узвикнув лако, очекиваше нервозно неизбежан горак поглед. $.ли на то, што сад би, не беше, свакако ни мислила. Таква бујица радости! Он је узео њену руку и притиште је јако. Тад понављаше са светлим лицем : „Не, вами не треба никакав вео, госпођице Марија! Ви сте тако лепи, за мене много лепи ! Ах, тако сам радостан, тако пресрећан, што више немате деветнаест година!"