Nedelja

Врој 15.

Страна 9.

Она је се морала смејати, премда је његово топло задовољство с њом, његово весело одушевљење њу необично дирало." „Ви сте, заиста изузетак одгосподе", рече она са задовољним лидем „Већина мисле: у колико млађа, у толико боља." „Ах, не госпођиде Марија! Био сам са свим уплашен вашом фотографијом, тако уплашен, да се нисам усудио, да пошљем моју слику, већ сам вам послао једну мог умрлог брата, који је много лепши од мене. Јер сам се бојао, кад би ме видели у свој својој ругоби, да тада не би хтели више знати о мени." Она подиже полако поглед к њему и посматраше га пријатељски и испитујући. „Ружан, не! То не морате рећи. Ви имате тако добре очи." Кад би добио на поклон целу краљевину, не би га то толико обрадовало, као ове нсжне, миле речи. Нико још није хвалио његове очи. Ни једном његова мати, за коју је и лепи Павле, већ као мали деран, био љубимац. „Није ли то смешно," додаде она весело, „што смо обоје једно другом завртели мозак, и што се нами обојима више допада хрђави оригинал ? Могу само поновити: господин у фотографији изгледа мали, мало горд и поносит, као да је био размажен од дама. А то се не могаше потврдити у вашим писмима. Ваш изглед ми је много дражији, много наклоњенији." „Слободно можете бити уверени, да ме ипкад није нико размазио, госпођице Марија", рече он веселом наивношћу. „Иза мене стоји миран, без радости живот пун рада." „Али то је ипак живот с радом! Ви имате ипак један позив!" узвикну она живо. „Мислим, да човек једва може представити себи девојачко биће, као моје, у малој вароши, у тесној околини. Како се овде обилно пролази! Како се монотоно распредају године! Па ипак морате себи то предочити, да би разумели, како сам у опште могла доћи на идеју, да пишем на оглас једног по све непознатог човека." „Хвала вам од срца, што сте то учинили", рече он топло. „И не изгледа вам, да вам се на овом „не необичном путц", како се то у новинама каже, десило што необично ? Што су се нашла два бића, која имију врло сличну судбину, и која би тако била веома захвална за мало сунчане светлости?" Она климну главом. Он је посматраше тако срећно и задовољно, од како се исповедио и од како јој његово лице било милије, него његовог лепог брата. И када они затим заједно ходаху по алејама, у којима птице цвркутаху а мирис јоргованов и мајског цвета њих опкољаваше, и када је он одведе до места, о којима јој некада причаше отац, и када се са сваком речју ближе примицаху, тада тек осетише, како је младост још у њима, уз пркос њихових зрелих година. Беше им, као да дозивљу први пут пролеће бодрим очима, јер они више не беху сами у мајској лепоти.

После подне се расташе једно од друго. Марија је јавила тетки за повратак. Али сад су знали, да пред њима лежи будућност с веселим надама. НАШИ ВАЈАРИ

ЈЈМк

Џашко Вучетић

Сима Рокеамдић „Препоручи ме тетки и златном срцу", рече он, смешећи се, да би сакрио своје узбуђење. »Кроз четири недеље доћићу по тебе. О, кад би само већ био Јуни, срећо моја!"