Nedelja

1-»риЈ 1>7. П &\Ј.

итрана 1/.

ФАСЦИКЛА БРОЈ 113 РОМАН Емила Ј^аборјоа.

— Наставак Синови његови приметили су, да он с извесним узбуђењем отвара ово сандуче. Кад га је отворио, извадио је неко прстење и друге наките. Па онда рече свечано: — Гастоне, драги сине мој; твој је живзт у опасности и само се тако можеш спасти, ако се брзо уклониш, ако ти се брзо помогне. — Млад сам, имам довољно одваж ности. — Слушај. Овај накит био је твоје мајке. То је била света и племенита жена, мој Гастоне, она се и на небу моли за нас. И кад сам у Лондону у прогонству живео, нисам хтео ово отуђити, чувао сам, а сам сам се мучио како сам знао. Давао сам чак и часове из музике. А сад ево ти накита, вреди двадесет хиљада динара! — Не, оче, то нећу ни по што! —• Узми, сине. Да ти је мајка жива, урадила би то исто; заповедам ти да узмеш. Није дозвољено да живот мога првенца дође у опаност због неколико ништавних дуката. Гастон је био јако узбуђен. Са сузним очима клекнуо је пред старцем, узео га за руку и принео је устима. — Хвала ти, оче, хвала ти! Може бити да сам по неки пут веома рђаво судио о теби, опрости ми то. Примам накит као свети аманет, о коме се морам старати и у своје време поднети рачун о њему. Велика узбуђеност савладала је и оца и сина, они су се заборавили. Али Луј није био од оних људи, које могу потрести овакви призори. — Време пролази, прекиде их он...

— Имаш право, рече маркиз, иди сине. Нек те Бог чува на путу твом! Гастон се полако диже, — Пре но што бих вас оставио, оче и брате мој, света ми је дужност да вам кажем све: ја љубим ону младу девојку, коју сам данас заступао, ја љубим Валентину.,. — Охо, викну старац зачуђено. — Па те молим, оче, на коленима те молим ево, заишти за ме у грофице руку њене кћери. Уверен сам, да ће Валентина поћи самном у прогонство. Гастон заћута и чисто се препаде од утиска, који су учиниле његове речи. Стари маркиз поста у лицу тамно црвен, као да га је капља ударила. — Па го је страшно, викну јаросно; то је лудост! — Лзубим је, оче, заклео сам се да нећу другу узети, — Дакле нећеш се женити? — Не, узећу њу за жену, викну Гастон долазећи све више у ватру. Узећу је, јер сам се заклео, па ме часна реч везује. — То је лудо! — Рекао сам ти већ, оче, да ће госпођица Ла Верберијева постати моја жена, јер се више не може натраг. Реч своју не могу погазити, па баш и кад бих хтео, сада је већ доцкан, јер она је потпуно моја, она је, као ш го рекоше вечерас, моја љубавница. Гастон је рачунао да ће ова његова исповест имати лоше дејство на старца, али се преварио. У оку му заблиста некаква пакосна радост. — Ах, ах, рече, дакле она је ваша љубавница. То ми се већ допада. До сто ђавола, честитам вам господине грофе, кажу да је врло лепа. — Оче, викну Гастон готово претећи; ти заборављаш да сам рекао да је љубим и да сам јој се заклео.

Снимак г. капетана Боривоја С. Поповића ЈТазарни дам у Крушевду (На тргу около косовског споменика)