Nedelja

Број 19. и 20.

Страна 3.

спољашност избавити од досадног сабеседника. Али ништа није помогло, Грембо му је добродушно помогао да намести покров по последњој моди. — Ја сам изишао из гроба! — рече самртничким гласом Матија. — Видим, — прекиде га Грембо. Ви сте веома похитали; и други људи чине то исто, но обично не тако брзо после саране. Матија га није слушао. Он је ишао великим корацима, на прстима, као што чине вампири. Идући поред њега, Грембо је наставио: — Па друге не спопадне тако одмах воља, обично не раније, но тек после месец два дана... Матија се круто обрну и ману руком. — Иди даље безбожниче! — повика он — иди даље! — Де, де, поче му родитељским тоном говорити Грембо. Ја вам нећу сметати... Ви сте, свакојако као и ваши другови хтели малко да се прошетате. Матија се наљутио и ишао је напред, не удостојивши Гремба одговара. Он је у полу мраку видео пред собом излаз из гробља. Као човек пажљив он је имао у џепу неколико спремних златника. — Не треба узалуд трошити речи! — рече он на један пут пружив Грембу два златника. Кључ! Грамбо одступи један корак назад. — Кључ? ти оћеш да идеш (он је постајао фамилијаран)? Каква фантазија! Не, ти се шалиш! — Четири златника! — пресече га Матија. — Чуј, — баци те будалаштине, или ћу те сад шчепати. Излази из своје капеле, шетај, ја ти нећу сметати; и други се шетају. — Други! Који то други ? Грембо показа око себе величанственим жестом. — Па мртваци за бога. — Мртваци? Ко ти говори о мртвацима? Зар не видиш да сам жив. — Ето ти сад! То је и сувише! Али ништа, ја сам човек добар... Хајде самном да пијемо ! Рука се његова спусти као какве кљеште на руку Матијину, вукући га малој

кућици у којој је живео. Ту га гурну у једну собу доњега спрата, Матија је био са свим изван себе. Грембо затвори врата, узе флашу с нолице, нали две чаше, и подигнув своју рече: — За ваше здравље, Матија! У. — Чуј, пријатељу, — поче Матија. — ти сигурно хоћеш да се молиш. Добро, само свему има границе. Ти врло добро знаш да сам ја жив. Ја сам се дао сахранити из мојих узрока, а сад .ми је неопходно да изађем одавде због важних ствари. Ја ћу те богато наградити, не бој се. Док је он говорио, Грембо је лагано обишао око стола и прислонио се уз врата. — 'Ги лепо говориш, — подсмевао се он. Ти си дакле жив? Ниси ти први од кога ја то чујем. Ја овде сазнајем врло занимљиве ствари. Ништа то не чини; ја волим своје поданике. Сваку ноћ један или двојица долазе овамо да попију самном по једну чашу. Јуче је долазио бележник, твој сусед, Радељ, на чијем је гробу сломљен камен. Прекјуче је долазила г-ђа Клоден, врло добра жена. Ја сам добар и дозвољавам им да дишу чист ваздух по сву ноћ, па чак и брбљам с њима. Али, да им дозволим да оду... Но то би тек било славно! Матија се сасвим изгубио. Грембоје говорио с највећом ладнокрвношћу, тоном лица, које врши дужност с пуно одговорности. Он је био средњег раста, дежмекаст, руку као у гориле. Очи су му б.иле црне, сјајне.. Матија се стресао. Пред њим је стојао — луда. Јест, то је са свим истина. Грембо је иатио од халуцинација: њему се чинило да је сво гробље насељено привиђењима. Он је живео у фантастичком свету, створеном својим сопственим пијаним оубражењем и мешао је стварност с измишљотинама. Матија је почео говорити, уверавати, претити, молити. Како ? Да ли је могућно да га добри, паметни Грембо држи за правог мртваца? Он се чак смејао.