Nedelja

Страна 38.

Број 3.

својим избуше намучене груди и разнесу рањено срце... Опет ми пишеш ! Опет зар покушаваш, — о, јадна душо ! да ме пробудиш из тихог и слатког сна, да понова узбудиш осећања душе моје, моју неоскрвнављену и врелу љубав... Опет ми пишеш! Опет се зар прохтело твојој души, да се за часак провесели и разоноди мојом тугом, мојим боловима, које твоја сујетна и саможива душа никад неће разумети, ниосетити?.. Опет ми пишеш ! Опет хоћеш врелих и као пролетња роса сјајних суза... суза душе моје... да у њича умијеш лице и душу, која све више и више тоне на пучини реалног света?.. Опет ми пишеш! Опет и са даљине, са тих питомих дубодолина и мириснога Гоча, покушаваш, да зарониш отровне жаоке своје у душу моју, да је узнемириш и створиш тешке и дуге бесане ноћи?.. Опет ми пишеш ! Опет тражиш доказа, да си само ти она мета, којој моје рањено срце гре ; луча светиља преболне душе моје, где ми сањиви и пун тихе чежње поглед блуди ?.. Опет ми пишеш! Опет затежеш лук... Гађај и пуштај!.. Моје груди још нису сасвим испаране, још има здрава места за врхове твојих стрела... одржаће твоје ударце... Моја је љубав јача и силнија од њих, јер те чедно волим...

НА СВЕТОЈ ЈЕЈ1ЕНИ Позоришни комад у два чина од г-ђе Северин. Превео М. Ј. Радојевић, поручник (ндстАвак) Наполеон . — Још и то! Монтолон је лепо урадио са тим празновсрицал а! Напослетку ћу наћи шиљбока чак и испод моје постеље... а женс се боје. Умирите се, госпође, нема сада авети. (престаје да игра). СваКОМ је Судбина Друкчија. (Ла Казу) Како се зваше онај мој кочијаш из улице сен-никеске? Ј1а Каз . — Не сећам се, сире. Наполеон . — Јест, звао се Уезар!... Годиие 1814 у бријанској битци, кад су ме козаци гонили, морао сам извући мач а леђима се наслонити на једно дрво. Кад у вече ја видех храст, под којим сам кад ми је било дванаест година у слободним часовима читао Ослобођење Јерусалима. Зар то није привиђење! Ј1а Каз . — Кад слутњама..,. Наполевн (живо). — Не смејте се на то[!... Још се живо сећам кобног утиска

кад смо долазили овде, у овај стан: мој коњ, мој добри Впзир, миловао сам га, корбачем шибао, мамузао, па све узалуд, неће да прескочи праг па неће. Да га убијеш он не попушта. Морао сам да сјашем. Ла Каз . — Можете замислити, сире, колико је инстиктивно прорицање? Наполеон . — Не зна се... Једном на бојном пољу, после велике битке у Италији, у најдубљој ноћној тишинипрема I ивном сјају месечевом спазих једног пса, да је изашао испод одела некакве лешине. Скочио је на нас, па се после опетокренуо свомлеглу, тако страховито режећи, да ме је језа подишла. Час по час лизао је лице свога мртвог господара, па опет скочи на нас. Тиме је једновремено и тражио помоћ и желео да се освети... Као какав човек! Каква је то тајанственост утиска! Ја сам толико пута управљао биткама, које су решавале судбину војске, толико сам пута оштрим оком пратио сваки покрет војске, који је повлачио губитак великог броја мојих најмилијих, према свему сам био тако хладан, али сам се овде осећао узбуђен, дрхтао сам од урлика и бола овог пса!.. У том сам часу био врло благ према непријатељу, који је проклињао и цвилио. Тада сам потпуно појмио добродетељ Ахилову, што је вратио Хекторово тело на сузе Пријамове. (Почиње опет игру). г-ђа монтолон (г-ђи Бертран). — Ух! ја просто не могу трпети псе! На ПОЛЕОН (окрећући се упола). — Томе се не чудим! Бертран . — Шах! Наполеон . — Онда ћу ја још и да изгубим ? Бертран (смејући се). — Краљица... Нека опрости ВашеВеличанство што морам... Наполеон . — Моје Величанство од свега тога ништа не разуме... Бертран . — Пошто је, без сумње, мислило на друго што. Погледајте скок. Наполеон . — Али, ја нисам гурнуо овога пијона! Бертран . — Ох сире!... Наполеон . — Одмах реците да сам ја украо! У осталом ја нисам вечерас расположен за игру... Досадно ми је...