Njiva

364. страна.

ЊИВА

XVIII. год.

— Отац мој. II он је бно тамо. Та ево мога оца где иде амо. Дечко претрчи каплару, коме је десна рука била у повоју. Радо поздравпх овога јунака. Рањенпк мн је пспрпчао историју издајнпка. Жалосна је то исторпја. Подрти просјак, који сада тамо жмирп и час погледа блесасто у прашину на друму, бпо је у рату што га сада војујемо са Руспма. Био је у једном пешачком пуку војннк. Пук је бпо у карпатскпм бојевима у великом шкрипу. Онај вод коме је бпо вођа Петар — тако се зове онај просјак Руси су билп опкољеип. Наши јуначки момцп јуришаше на Русе са бајонетом не би ли се како пскобељалп. Али мој ти Петар, мајчин вођа, уместо да предњачи мохмцима у јурпшу, бацп пушку своју на земљу и повиче на момке: — Предајмо се, браћо! Изгибасмо сви до једнога! Но момцп се не осврнуше на ове кукавачке речп свога водипка, јуришаше и оборпше предњакекао снопље. Руси се уплашише и устукнуше, ма да их је било тројпном више него нас. Петар се узверио, блед кро крпа стајао је међу својпм јуначким момцима — ати га момци не ословише. Да су га корели, да су га проклињалп, још би које-како и претрпео своју срамоту — алп ово немо презпрање момака потресло је душу Петрову. У мах је помахиптмо, полудео је. Лекар је одмах познао да се Петар не претвара. Ум му се са ове грдне срамоте његове помрачио. Послаше га са првим рањеницима у

болнпцу. Нпје нп нзлазио пред ратнн суд. Мртав је то човек. Душа му је умрла. ★ Кад сам овај случај испричао једноме ратноме судији, аудптору, осмехнуо се, жадостиво рече: — Бпва, богме, да се кад-кад ма и врло ретко и овако што деси. Свакн војник знаде да му смрт и у најочајнпјем часу није тако пзвесна као што је извесна. смрт му кад учини пздају, кад побегне кући или када се хотимичпо и павалице преда неирпјатељу. Војипке кукавпце, к војнпке којп се предају а моглп би се бранити и одбранитп — казнп суд по закону најстрожије. Ратнп суд суди војника који изневерп своју заставу на смрт или иа тешку робнју. Та иста казна чека и онога војника, који се без нужде преда или утече. пребегне непрпјатељу. Кад се заробљенпцп врате опет нама, чека их овде строга истрага и ако се пронађе н осведочи по очевидцима да нису пмали повода да се предају — тешко њнма! Најтежа је казна за поштсна човека губитак частн. Кад се војник. којп се огрешио о своју заклетву, врати у своје село и жене п деца вичу за њим: — Издајицо! Срам те било! Да се јабуке добро очувају. .Табуке ваља смеетпти у сасвпм оух песак п то тако, да се јабука не дотиче јабуке. Сандук ваља тако да се ватвара, да не може пробити ваздух. И онда ваља сместити то, где нема промахе илп топлоте. На тај начнп еачуваће се јабуке тако Добро, да ће им остати сачуван и кус и мирис. Само ваља одабратп саовпм здраве јабуке.