Nova Evropa

Рођена у слободи Француске Револуције, она се јавља као идеална манифестација једног запостављенот права. Мацини, са својим колом Младе Италије и Младе Европе, проширује идеју слободе народности у идеју солидарности и слободе свис нација. Иако изражен с више полета и лепоте нето садржине и одређене подоте, национализам ове романтичне епохе остаје као први прави корак ка демократском и човечанском развоју народносних идеја.

Пресађено у Немачку, загушену апсољутизмом, народоносно начело изрођава се: начело слободе и солидарности постаје средством за тлачење, подлога искључивости и мегаломаније. Лок је у Француској и Италији било олободоумно, народно и опште-човечанско, у Шемачкој се оно изопачава, у дегитимистичко-државно и саможиво-расно. На једној страни остаје романтични идеализам Мацинија, на другој долази касарнски материјализам Бизмарка, и Молтква. Под утицајем ове друте државно-расне идеологије, у главноме, развијао се и национализам свих источних народа, па и словенских,

Иза романтичног и материјалистичкот национализма, као трећи ступањ долази рацијонални национализам што га данас проповеда демократија крајњег Запада и Новог Света, Право народности, исто као право човеково, иде до најширих мера, до крајњих граница где уживање слободе једног народа на крњи исто толико право на уживање слободе других народа. Демократија ХХ века свесна, је моралне снаге коју садрже слободне нације као природне заједнице, засноване на најтешњим везама сродства, успомена, и интереса, Демократија их признаје и залаже св за њихово слободно развиће; али у исти мах она од њих тражи да и оне, поштујући начела на основу којих постоје, признају и од своје стране се заложе за. остварење једне шире заједнице, без које се не може поставити један трајан поредак правде и мира у свету. У друштву већ нема више породице која би била довољна, сама, себи, нити општине која би могла живети без веза и обавеза према другим општинама, око себе. Још је теже овако безобзирно и саможиво издвајање међу нацијама. Остављене саме себи, мале нације морала би бити уништене од великих, у суровој борби за живот, коју су германски научници из Дарвинова животињског света пренели у законе савремене цивилизације. Ограничење таког безобзирнот и саможивог раснот национадизма, и везивање у шире заједнице народа, први је дакле услов за безбедност и правду. Они су исто тако неопходан услов и за општи напредак.

Право народности не допушта да икоји део земље или живља може бити под влашћу коју тај део сам слободном вољом и избором не признаје. Право човечанства затим иде даље, и не допушта ни самоме том слободном живљу да, ограђујући се кинеским видом, спречава слободни ток људског промета и цивилизације. Дакле, ни само основно право уживања нацијоналне територије није више

12