Nova Evropa

тежака. И, ако нашој уједињеној држави то пође за, руком: да добро упути овај највећи слој нашега друштва, да му задобије место које му припада, да се побрине за његово правилно развијање и стално напредовање, онда ћемо тек моћи рећи да она стоји на здраву темељу. Јер досадашњи однос интедитенције — а школовани људи су водили јавне послове и давали правац друштву — према сељаштву био је нејасан и колебљив, често чак погрешан и лажан.

Однос тај одређивала је, у главном, свагдашња демократска, свест интелитенције. Првобитно је између вароши и села, између грађанина, и сељака била, не само културна него и сопијална, опрека, чак и под туђим господством Колико је познато, први су од интелитендије савладали опреку, у друтој половини ХУШ века, Релковић и Обрадовић. Руковођени хуманим и рационалистичким идејама, ова два одлична мужа виде, — у доба кад се сељак још увек сматра за стоку која има да тегли господару, — и у сељаку човека, Само »велене тиквице« не цене »много вриднот тежака«, и сурово се осецају на њ, — тако мисли народњак официр. А југословенски Анахарзис је огорчен на спахију што мучи сељаке, само да би могао он што боље живети; није способан да помисли: »Ових је тело као и моје, имају душу словесну, подобну мојој, и чувствују, — чувствују и зло и добро које им се чини«.

Тада грануше догађаји који одједном избацише сељака, на највиђеније место у нашем народу. Сељачки устанци у Шумадији 1804 и 1815 чине одсек у нашој историји, Сељаци су дигли из гроба државу коју су господа, у ХУ веку, онако лакомислено упропастила. Сељак је постао поглавица нове државе. Углед сељака ратара је после тога знатно одскочио.

Али у стварању нове државе сељак је, у главном, свршио физички посао. Он је умео да оружјем извојује слободу. Кад је требало државу уредити, умешали се школовани људи и унесоше у државу, па и у однос према сељаку, своје буржоаске појмове. Отворена реакција, настала је тек онда, кад се око књижевног сељака, Вука Караџића, образовала. надионално-романтичка, странка. Око половине Х1Х века бацио је Вук буржоазији у лице ову крупну реч: »Српски је прости народ поштенији, паметнији и просвећенији од свију народа које сам ја до данас видео«; а виша класа, » ако простој не чини срамоте, части не чини сувише нигде«. |

Вук овде, дабогме, говори као странчар. Данас се не поричу велике заслуге »више класе« за обнову нашега, сталежа. Из историјске перспективе, ми умемо да ценимо и заслуте једнога Дра Јована Хаџића, који је био изразити тип буржоазије, горде на своју »културу«. Али се не може порећи да је наша »виша класа« дуто заборављала на онога који је највише пролио крви за ослобођење нације и васкрсе државе, који до данас чини огромну већину, који је вазда, био, и сад је, неислрпан извор наше снате, који је чувар расних вредности,

s У