Nova Evropa

'Гребаше да преврви револуција у Аустро-Утарској, и за њом реакција и притисак апсолутизма, и с ове и с оне стране Дунава и Саве, да Вукове националистичке идеје продру дубље у кругове интелитенције. Наша буржоазија је бојажљиво и неодлучно прихватила вови поглед на народ, и често се извлачила голим изјавама. У гом треба гледати утицај примера и школе културне буржоазије аустријске и мађарске; о друге стране, инстинктивну тежњу буржоазије да остане господарем маса. Морао је доћи нов утисак са стране, и то на даље Европе, преко омладине која се школовала изван АустроУгарске, да се савлада опрека између капута и опанка. Вођ и идеолог овога. покрета. био је Оветовар Марковић. Он је појачао и наново формирао демократску струју, али не више у духу романтичког национализма, нето социалистичког. Тек је сад схваћен реално, и правилно одређен, значај најширег слоја у оклопу нашега друштва. Али у назорима Светозара Марковића је било, као и код роматичара, доста доктринарности. Пракса је модификовала његове „идеје, и то онако како он никако не би пристао. Његови наследници су убрзо забацили нарочито ону етичку, руску, белегу демократизма, која карактерише Марковића, У нашој средини, одвећ материјалистичкот менталитета, окренуо се демократизам у експлоатисање сељака у политичке сврхе. Интелигенција, је узела народ, не као сврху, нето као средство. Према пређашњим приликама, сад се отишло у другу крајност: село се почело обожавати, али без праве користи за сељака, У идеологији је настао неки компромис између Марковићева. демократизма и Вукова национализма.

Овај нови однос интелитенције према сељаку свакако је био бољи од некадашњега, рецимо онога пре 1848. Два главна, досад прилично удаљена, слоја нашега друштва знатно су се золижила. Али то нису биле још здраве прилике, Интелитенција, организована. у странке, гледала је у маси сељака гласаче, дакле војску у политичким борбама, којима се у друштву и у држави долазило До Бласти. Равуме се, кад би дошло до победе, и војнику је допао део плена. Али то за њ није била права добит, Није се ни војевало у првом реду за судбину и срећу војникову, него за успех и корист вођа, који су били толико нескромни да су корист нације идентификовали са својом победом. Видик је био још скучен. Идеја о здравој, просвећеној и продуктивној нацији није била интелитенцији још јасна. Да маса народна и његова култура мора постати централни проблем јавнога рада, то је било уверење тек малог броја најсвеснијих.

Код нас се радо понавља тврдња да смо ми демократски народ, да је нама демократизам чак урођен. Да. то мишљење није тачно, види се већ из летимичног погледа на развитак демократије у нас. Увек су демократске идеје долазиле са стране. И увек су оне имале да савлађују отпор, или бар неповерење, наше буржоавије. Него је истина то да смо ми, у главном, патријархално друштво, А демократија није исто што патријархалност. Баш напро-