Nova Evropa

се није дизало у масама да би осветило њихове патње. Нови фактор у свету, године 1095, није била нарочита свирепост или опасна сила Селтука Турака — чије се султанство баш у том моменту распадало у више делова, тако да је у ствари престајало да буде опасно —, већ у готовости Запада да отпочне активну борбу против Оријенталства. Европа је 1095 била боље опремљена, да предузме велик поход против кривоверника него икада пре тога од пропасти старог римског царства. Први пут у току читавих столећа она, је била у могућности да обрати главну своју пажњу на борбу с Истоком.

У трима столећима пре тога Хришћанство је имало пуне руке посла одбијајући нападаје трију смртних непријатеља који су ударали у исти мах, Викинзи, са скандинавског севера, пустошили су Енглеску, Ирску, Француску, и Северну Немачку, уништујући остатке старе цивилизације, скидајући с престола династије, и бришући међе и границе. Са истока у исто време, или нешто касније, дошли беху дивљи мађарски стрелци на коњима, напаст која се била, пустила низ Дунав пустошећи Јужну Немачку и Северну Италију. Трећи непријатељ били су Мухамедовци, још увек опасни и активни, иако је калифат укинут и нападај с њихове стране вођен не од једне велике јединствене силе већ од многих међу собом раздвојених група: Сарацена, Мавара, и Турака, који су нападали на копну у Малој Азији и Шпанији, на мору у Сицилији и на Крети, па чак и у Јужној Италији, а за неко кратко време и у Прованси. Десило се тад, у десетом столећу, да су сараценски упадачи са Фраксинета на · Ривијери долазили у додир и борили се заједно са мађарским упадачима, са Дунава, и то у самом срцу Швајцарске, у Орбе у кантону водском. — Изгледало је као да су заштитни положаји Хришћана. пробијени с обеју страна. Подседнута од свих вањских нападача у исти мах, Европа, је тада па за више генерација једва могла одоранити и одржати оно што је било њено. Но 1095, Хришћанство је већ било ван опасности: два унутрашња непријатеља, Викинзи и Мабари нису били покорени нити истребљени, али су прво одбијени па онда прогутани и претворени у Европљане, пошто су примили хришћанску веру и хришћанску културу. Најгори пак нападаји трећег непријатеља, Мухамедоваца, које због њихове вере није било могућно претопити као Данце или Мађаре, били су коначно одбијени дуж целога фронта, од једног до другог краја Оредоземног Мора, осим на крајњој источној тачци. Тај је непријатељ одавна већ био изгубио наду да ће остати господарем хришћанске Шпаније, — сад та беху отерали и са свих острва. одакле би могао бити опасан Оредњој Европи — са Сардиније, Сицилије, Крете, Кипра; све је то опет било хришћанско. Једино у византијској Малој Азији угнездише се Селџуци Турци после кобне битке код Мазакерта (1071) и присвојише ва сва времена Ангору и Иконијум, па чак и Никеју, а за неколико година преглед над Боапором. Но:на ову последњу навалу најновијег мухамедовског непријатеља Хришћанства, одговорила је Европа таким нападајем од своје стране каки се није памтио још