Nova Evropa

никад откако је Велики Помпеј пошао да покори краљеве авијске у првом веку пре Христа, дакле за неких једанајст стотина година пре тога.

Има два пута из Западне Европе у Левант, један морем и један сувим. Три стотине година био је овај други пут опасан, а онај први са равних страна опседнут. Природни пут из Француске или Немачке у Цариград и у Малу Азију, водио је низ Дунав кров Угарску, Али од краја шестог столећа налазиле су се равнице средњет Дунава у рукама дивљих незнабожачких племена, непријатељски расположених према Хришћанству и према цивилизацији. Прво су били дошли Арапи, затим још много страшнији Мађари, права на_ паст за Оредњу Европу. Пролаз из Немачке за Цариград потпуно је заустављен за више од три стотине година. Ситуација се у том погледу из темеља изменила, тек кад су Мађари прешли и сами у Хришћанство, под Светим Стеваном, у раном једанајстом столећу. Пут је тада поново отворен, и први пут након толико столећа било је сад могућно прећи преко европскога копна и доспети на Исток бев напуштања пријатељског хришћанског тла,

Догод се није могло ићи сувим, једини пут који је преостајао био је, наравно, морем. Из пристаништа талијанских путовање у Левант не би било одвећ тешко. Али је и тај пут за последња, два столећа био пун опасности, јер су Мухамедовци имали надмоћ над средњим делом Средовемног Мора. Имајући у својим рукама Оицилију и Сардинију, па неко време чак и Крету и насеобине по Јужној Италији, крстариле су морем безбројне гусарске четице њихове, онемогућујући и сваку тртовину и путовање на хаџилук. Византијски цареви били су, све до једанајстог века, једина хришћанска сила, која је располатала ратним бродовљем, али су њих крај свег тог изтонили и из последњег њихова поседа на мору, из Сицилије; кад је ова, педесет година касније, опет припала Хришћанству, освојење је извршила, не Византија него нова једна сила. У раном једанајстом столећу византијска је флота држала отворену за трговачки промет етејску а понекад и јадранску обалу, али није била у стању да држи средње воде Средоземног Мора. :

Тако су стојале ствари на морској страни све до друге четвртине једанајстог века, кад се први пут почеше да појављују морска, предузећа на Западу. И Талијани, најзад, стадоше се отискивати на, море и градити ратне бродове. Прво се Млеци на северо-истоку, па онда Пиза и Ђенова на северо-западу, развише у поморске силе, и почеше да одупиру мухамедовским гусарима, па наскоро и да их терају од сардинске, сицилијске и маварске обале. Још 1011 године, последњим великим мухамедовским поморским походом, опустошена је Пиза, — али већ на неколико тодина касније пређоше Пива и Ђенова. у нападај и освојише Сардинију од кривоверника. Идуће поколење даде последњу, и ва неко време најмоћнију, талијанску поморску силу, којој основе ударише нормански пустолови у Напуљу и по јужној Италији. У дугом низу поморских битака од 1060 до 1091,