Nova Evropa

они коначно истераше Мавре из Сицилије, Тада се удружише све талијанске поморске силе и потераше заједнички гусаре варваре, тако да је око 1095, кад су отпочели крсташки ратови, средње Оредоземно Море опет постало хришћанским морем, што није било стотинама година. Непријатеља гонише чак у Африку, и изгонише из мора. Прелаз морем са Запада на Исток био је најзад отворен и сигуран.

Јасно је, према свему овоме, да је око 1095 године створено сасвим ново стање ствари у Европи. Било је могућно ићи без тешкоћа из Француске или из Немачке или из Италије у Левант обојим путевима. Овакав стицај прилика учинио је могућном, управо потребном, прву крсташку војну. Јер Европа је већ била напала мухамедовског непријатеља у западним и средњим водама Средогемнота Мора, и требало је само потстрека и добра почетка, па да навали и на западне воде. Нове поморске силе, међутим, три талијанске републике, и нормански краљ од Напуља и Сицилије, биле су ратоборне и жељне освајања.

Нападај Турака Селшука на Цариград и њихово влостављање европских хаџија у Палестини, били су довољно јаки разлози за акцију. Ранија поколења, пре 1095, морала су ћутке прелазити преко оваких и сличних непријатељстава и провокација, јер нису била у могућности да, се опру; сад је Европа била у стању да да снажна израза, своме огорчењу. Да је кавна дошла у виду не само иволованих похода талијанских поморских државица, које су тражиле себи нова поља за своју трговину, већ у изненадном изливу енергије који је уздрмао скоро све хришћанске нације, има се приписати пре свега државничкој мудрости папства, Тачно је сасвим да су »крсташки ратови сачињавали спољну политику папа.« Папство је, дабоме, имало разлога. да се удружи у овој великој борби са владарима Западне Европе; — оно је вадобило отромно морално преимућство стављајући се на чело покрету чије је моралне циљеве хришћански свет могао само 'одобравати. Идеал за који се имало борити био је тако висок, да су моћне амбиције царева и краљева, у погледу њих самих и њихових династија, ишчезавале и изгледале локалне, ситне, и неозбиљне. Отуда религијозни карактер покрета,

Али ако тражимо основне узроке који су бацали десетинама хиљада оружаних хаџија са Запада против Истока, и морским путем и копном, са намером да отму света места из руку муслиманоких, наићи ћемо на три извора, — поред религијозног, један политички, и један који потиче из поморске предувимљивости. Ова та три покрета, измешали су се и испреплетали један с другим — многи кретати ишли су само ва једним — више њих за два — а неки (тако је кадикад сложена људска дутна) за сва три у исти мах.

Напоредо са. искреним и побожним крсташима-хаџијама, и са онима средњевековним ритерима код којих се ратоборна побожност мешала са жељом ва авантурама, ишли су многи чији су циљеви и смерови били мање идеалне природе. Са гледишта италијан-