Nova Evropa

ских република и Нормана из Сицилије, например, крсташки су ратови бесумње значили велики подвиг за осигурање надмоћи на мору и за експлоатисање трговине с Левантом. Млеци и Ђенова су живо пристали уз походе, — и они су говорили као сви други о освајању светих места, али њихов рад показује да је њима главно било затосподарити над великим морским путевима ка Истоку. Кад је освоjena Сирија, Италијани су грамзиво приграбили себи сва, пристаништа, на штету новокрунисаног Краља Јерусалимског, и чинили су све што је до њих стајало да обрну трговину сувим на море. Они нису допуштали феудалним кнежевима, Палестине и Сирије да врше надзор у својим рођеним пристаништима, или да порежу увоз и извоз који су ишли кроз њих. Уопште, ова себичност талијанска и била је доцније не малим разлогом пропасти кратковеког Краљевства Јерусалимског. — Напослетку, поред побожних ентузијаста и трговачких монополиста, била је међу крсташима, као трећи елемент, војна каста, — млађи синови свих оних племића, феудалног дапада који су код куће остали без земље, те који су тражили куле и палате по богатоме и шареноме Истоку.

Освајањем сиријских пристаништа франачких од стране Мамелука, крајем тринајстог века, завршена је катастрофално епизода покушаја Европе да овлада Левантом, Ове до дрвзовитог подвига Наполеонова у Египту, када је у једном часу (1798) дошао и до Сирије, није европска војска стала, опет нотом на вруће западно-азијско тле. — Но нису Мамелуци међу Мухамедовцима били они који су наставили да искоришћују поразе крсташа; они су само припремили поље за последњи велики нападај Истока на Швропу, који је извела, једна друга сила — Отомански Турци. То је било последње велико кретање шеталице према Западу (ако се не узме у обзир страховита. али пролазна, навала Монгола, која, се десила још на педесет година пре пада Краљевства, Јерусалимског). Док је хришћанство имало велики грудобран у Леванту, није био могућ снажан и свестран нападај Истока на Запад; али кад су крсташи 1204 разбили у комаде старо Византијско Царство, чувара тврђаве од источних пустолова, не остаде ништа да, спречи продирање Турака Османлија прво у Малој Азији, па онда, у четрнајстом веку и у Европу.

Наскоро је ститла одмазда за тртовачке републике талијанске, које беху задржале надзор над трговином у Леванту и после пада сиријских пристаништа. Удешавајући трговинске уговоре са Мамелуцима још за даљих двеста година, они су у свом трговачком ваносу обневидели, и нису се обазирали на то што Турци снажно напредују и што неће да знају за Хришћанство, све док ови нису саградили флоту и освојили Царитад, 1453. Ни Млеци ни Ђенова не хтедоше послати помоћ Цариграду; још је млетачка флота у последњем часу, пред саму опсаду, побегла поведавши са собом већи део ондашње своје колоније, Али је пад Цариграда задрмао светом из темеља. Још пре нето што је умро Оултан Мухамед П, затворио је био пут у Црно Море а био је господар у Егејском Мору. Хриш-