Nova Evropa

сликане у нашој земљи, тако да се може ва њих рећи да значе обртну тачку у развоју нашег пределног сликарства.

Џажњу гледалаца, међутим, привлачиле су и изазивале, са зидова ове ивлоскбе, понајвише и нарочито слике Виндема Гем 15-а и Виљема Робертс-а, Које су у многоме сличне, јер се обоје, под утицајем савременог експериментисања у апстрактном цртању, изражавају с много самосвести и поуздања, баш као да су пронашли техничку формулу ва своје гледање на ствари. Војници се крећу, на њиховим сликама, као какви механизми, састављени очигледно с великим напором, без живота и везе са својом околицом.

Скоро сви остали сликари више илуструју него што интерпретирају рат и што је с ратом у свези. Али их има који уносећи у своје радове нов смисао за илустровање постизавају нарочите ефекте, као например Стенлеј Спенсер, који у једној својој слици (»Превијалиште код Омола, у Македонији«) с доста успеха покушава да изазове илузију тродимензијалног простора, Око се, међутим, ипак радије задржава на мирнијем казивању и нормалнијим визијама једног Ерик-а Кенингтон-а, чији нам војници изгледају од меса и крви као и ми сами, тако да нас троњава симпатија коју он очевидно осећа према њима. Они Глин Филпот су поуздано најбољи млађи енглески сликари на романтичном пољу, којета се свесно придржавају.

Од појединаца ван ове изложбе, који се данас истичу у Великој Британији, треба свакако споменути по имену Дункана Грант-а. Пре рата он је био познат нарочито са свога индивидуалног цртања; сад се појављује и као колорист. Отално експериментишући са својим предметима, и колебајући се између мртве природе, пејсажа, и фигура, он је у својој највише амбицијозној слици »Венус и Адонис« поститао дати један полу-циничан коментар сладострашћа. Наглашујући боје попео се у загасито плаво и љубичасто, а у цртежу отишао је у набујале криве линије. Ова је прилика, да ће се о Гранту и његовој уметности још говорити у скорој будућности.

Од излагача на ратној изложби неки учествују у покрету двеју група уметника, које су се у последње време појавиле, а које иду за својим нарочитим идејама и циљевима. Тако је Виндем Лујс вођа Групе Х која је недавно имала своју прву изложбу. »Они — каже он у каталогу о уметницима своје групе — исповедају, да експерименте учињене широм Европе за последњих десет година треба непосредно искористити и развити, и недопустити да напори малакшу«. Они се уопште, каже, држе доба када је Енглеска сачињавала део Европе и учествовала у интелектуалном животу Француске, Шпаније, и Италије, више него доба када се Енглези увлачили у своје умољчане хаљине провинцијалне теснотрудности, као · например у време краљице Викторије. Изгледа, међутим, да ова група са европским видокрутом више важности придаје неким пролазним појавама модерне активности нето што тражи основна на-

108