Nova Evropa

да печати писма црвеним воском!), али-се то давно поваборавило, па су се угарски дукати у Дубровнику кришом ковали. Него тиме није исцрпен тај таки рад дубровачке ковнице: сачувала се наиме у опћинском музеју ив дубровачке ковнице жељезна плочица, с неким словима и дијеловима од слика што их ковница није никако требала ни за своје новце ни за те већ споменуте своје фалзификате „нето за још неке друге иностранске новце које је она ковала с истим правом с којим је ковала праве пољске артилуке и угарске дукате. Истини на част треба да речемо, да је овај рад дубровачке ковнице престао чим се мала република почетком 18. виjeka опет придигла, :

Али не говори залуду наш народ: ко другому јаму копа, сам у њу пада! Тако и Дубровник, варајући другога, упао је и саму мрежу лукавијег варалице. Дубровачкој је влади било и оно мало. па се 1681 нагодила с двојицом Талијанаца из Напуља, да ће они од правога злата и сребра придодавши неке своје ствари, правити много више златног и сребрног новца, или златних и сребрних тредмета неголи се обично могло правити. Талијанци су дошли у Дубровник и почели су, дабоме сасвим потајно, своје покушаје, за које су од владе увијек тражили, и добивали, нове количине сребра, али обећаних резултата није било; напротив, један је од њих фалзификовао дубровачки сребрни новац, с чега га је дубровачка влада отјерала, а други је и надаље варао и одгађао, док није влада, и њега идуће године отпремила у Италију, наложивши својему секретару да та прије строто укори што је — заједно с високом дубровачком владом — хтио да вара остали свијет. Него да не буде никому криво, поменућу при крају још и то, да је у границама наше Југославије или »краљевине Орба, Хрвата и Словенаца« (а то је, богу хвала, тако дуго име каква га нема ниједна друга држава на свијету!), уз дубровачку републику, колико ја знам, и једна окруњена глава ковала на свој рачун туђ новац; то је био 60сански бан Степан П Котроманић (1813—1858); он је при томе остао у свом најближем комшилуку те је ковао уза своје босанске и дубровачке и српске сребрне динаре. Интересантно је да је тако постало неколико хибридних дубровачко-српских комада, који на предњој страни имају слику дубровачког динара са Светим Влахом и с натписом »5, Вјазто Кабизи«, док је на наличју неких динара, слика цара Душана (име сједи на пријестољу међу словима R— V); ro ce тумачи тако да су у босанској ковници имали готове калупе и за дубровачке и за српске динаре, па се неки мајстор збунио и ковао неколико комада. једним дубровачким калупом а једним српским. Ето, није ни Дубровник тако крив, кад је у друштву с босанским баном, који је штавише ва 350 година раније дао зли, или добри, примјер. А могла би ова тужна хисторија да помотне и нама данданас,.... кад би се само могао наћи рецепт оних мајстора из Напуља!

М. Решетар.

76