Nova Evropa

још увек гледају истим очима којима су гледале на дустрију, не хтијућ или не могућ да увиде да смо ми нацијонална држава једнакога постанка и устројства као Италија, само млађа и слабија од ње. То се погрешно назирање Италије најзначајније одравује у начину како ву формулисани њени захтеви напрама нашој држави. Док смо ми предлагали Италији пријатељско разграничење, на основи воље народа, она је ставила нама, или тачније би било рећи против нас, ове захтеве:

1 геогтрафско-стратегијске границе;

2. јемство против напада с краја;

8. јемство против напада с мора, — и

4 ослобођење свих Талијана испод наше власти.

Ко је и мало пратио мировне преговоре у Паризу, неће му избећи да ови талијански захтеви, по својој садржини и по облику, сличе као јаје јајету условима које је Версајским уговором Француска диктирала Немачкој.

Ако Италија не промени те своје назоре, споразум је између нас немогућ, и, како се само собом разуме, остат ће узалудни сви наши покушаји да стечемо њено пријатељство. Ако смо добро равумели скоре изјаве министра Сфорце, изгледа да је у последње доба у томе настао повољан преокрет, те се чини да је озбиљнијим талијанским круговима ипак пукло пред очима да Аустрија збиља више није жива, и да се ни мртва није повампирила у лику Југославије. Ако Талијани доиста ово увидеше, учињен је први озбиљан корак ка нагодби. Да се учини други, не мање важан, потребно је да с талијанске стране сви делови нашета народнога подручја, који би с нашим пристанком припали Италији, буду признати као жртва која се с наше стране приноси за утврђење пријатељства. У Италији се говори и пише о јужнословенским пределима које је Вилсон био приправан дати Италији, као да је њихова судбина већ решена, дочим ми, ослоном на народно право, не можемо никоме да признамо власт да решава о судбини нашега народа бев његове приволе, Вилсонова погранична прта настала је без питања и без пристанка наше државе, и зато ју она не веже. Она уопће нема обавезне моћи, јер је била само један предлог учињен од Вилсона који није био прихваћен, а Италија има најмање права да се на HL позивље као на решену ствар, Ако Италија мисли да реши јадрански спор без нас, она нема што да нас пита, нити ми њој што да одтоварамо; али ако она тражи решење с нашим пристанком, нарочито ако жели да и после останемо добри суседи и пријатељи, потребна јој је наша привола ва сваки јужнословенски камен који би јој имао припасти. Без тога остао би отворен пут реванши,

Ако смо уверени да нам највиши државни интереси налажу да се и ya цену жртава нагодимо с Италијом, тад морамо свакако прегорети неке територије у пограничној зони, које би по народном праву и плебисциту сигурно припале Југославији, Без Те жртве,

119