Nova Evropa

узалуд је обмањивати се, не може доћи до нагодбе. Италија, да узмогне одржати Трст, Горицу, и Полу, тражи и јужнословенски околиш градова који заједно с њима сачињава једну географску и привредну целину. Ту, или ми морамо уступити Италији сеоске области тих градова, или Италија мора дати градове нама. Нико сигурно не верује да би Итадија пристала на таку одреку. Она је ради тих крајева ушла у рат, јер је Тренто могла имати и без рата, па би било право бевумље помислити да ће их се она одрећи сада, после неочекивано великих и тешких губитака које је ради њих претрпила. у рату. Италија се само новим ратом може присилити да одступи те земље, али је јасно да би се она одмах стала спремати да их натраг добије. Зато, ако се тај спор не изравна. нагодбом, ствара се перспектива На читаву серију ратова, за отимање и преотимање краја између Учке, Триглава, и Соче.

Прилике јаче од нас и виши интереси државни силе нас дакле да ми ту попустимо Италији. Али ако морамо да јој на тој граници учинимо територијалних концесија, не може бити међу нама говора о тако званим стратегијским границама, јер су те границе несталан елеменат који се по личној оцени може бескрајно мењати и премештати, а то би унело међу нас трајни узрок размирица место трајнога пријатељства које желимо осигурати, За трајне пријатељске односе између Југославије и Италије најпотребније је и најважније да се између њих удари добра природна граница која ће их тако оделити, да се свака држава буде могла слободно кретати у својој кући, а да једна другој не сметају. Најзтодније су за такве границе високе планине и морске дубине, а добре су уопће све међе које пролазе кров крајеве пусте или слабо напучене, јер су тиме искључени или бивају врло ретки погранични сукоби, Корист оваке природне међе најбоље увиђамо кад у историји Европе успоредимо сталност вековних граница Алпа, Пиренеја, Карпата. Енглескога Канала и Балтичкога, Мора, са лабавим и ради тога увек окрвављеним границама између Француске и Немачке, или између Пољске и Русије. Ако хоћемо да коначно ликвидирамо наш спор с Италијом, треба да се разграничимо с њом ва увеке једном добром границом, каквом се, на пример, Француска оделила од Шпаније и Италије. Крај толиких отворених граница, једна тако јака природна међа имала би за нашу државу особиту важност.

Између Италије и Југославије могуће су само две природне границе, Једна иде врховима западно од Соче на ушће те реке па средином Јадранскога Мора. Друга се вере врховима Јулских Алпа па кроз крашку пустош силази на ушће Раше, а одатле иде морем секућ по пола најпре Велики Кварнер, па пучину Јадрана. Ни једна ни друга ова међа не слаже се на жалост с народном: това оставља, Југославији трећину милијона талијанских грађана, а друга Италији нешто већи број јужнословенских сељака. Прихват једне и друге има, како се види, за последицу тешке надијоналне жртве.

120