Nova Evropa
другђе задовољавали тиме, ако се могло постићи да им противници вјерују. Ради тота и јесте та наша политика, не може се порећи, проткана неком наивношћу. Тако је настала у нашој хисториографији читава једна врста литературе која је носила обиљежје политичко, пишућ о хисторичким темама у сврхе политичке, Како се је наша политика нажалост понајвише исцрпљивала у јаловим борбама против Маџара (који су уосталом такођер вољели хисторизам у политици), то се и та литература креће великим дијелом око оних тема, које су се тицале нашег одношаја према Маџарима у прошлости, услијед чега је и са стране хрватске и са стране маџарске протекло много црнила, на примјер ради догођаја на почетку ХЏ вијека, када је Хрватска доспјела у уже политичке односе са Мамарском, Док су Маџари скоро безизнимно наглашивали, да је Хрватска, у то вријеме подјармљена од Маџара, нијекало се то са стране хрватских хисторика и политичара, и тврдило: или, да је основком те везе био уговор међународног значаја, што га је склопило дванаест хрватских племена са краљем угарским; или опет, да су маџарски краљеви дошли на хрватски пријесто као легитимни насљедници хрватских владара.
Од књита, које су се у посљедње вријеме о тој теми појавиле, највише се спомиње радња, бившег бана, пок. дра. Николе Томашића »Темељи државног права хрватског краљевства«, која је на хрвалском језику изашла у два издања (1910 и 1915), а на њемачкому пријеводу дра. Ивана Бојничића, (1918, и у промету тек 1920). Да ово дјело није посве слободно од политичких утицаја произлази већ из саме те околности што оно није доласило у промет нетом што је било доштампано, већ онда када су то дозвољавале и изискивале политичке прилике. Томашић је био врло изразити тип оне мјешавине политичара и хисторика, или боље политичара засићеног хисторизмом, па не ће бити сувишно летимице освијетлити његову особност и његов јавни рад.
Није он био, истина, обичан човјек, али његова околина — не може се казати другови, јер такових ради жестоке ћуди није имао окружила, та је легендама о његовом знању, учености, патриотизму и слично, тако да га дапаче његов преводилац у предговору називље једним од највећих духова СОловенскот Југа, штавише једним од највећих учењака садашњости. Како је тај пријевод одређен за, страни свијет, требало је хвалу изрећи са више суздржљивости, јер ће се вани питати, како се може нешто таковог устврдити на. основи овог јединог дјела Томашићева, А онда, право узевши, оваКовим се претјеривањима заиста не почашћује успомена Томашићева. — Томашић је био ванредно поносан на своје племство, за које је радо слушао гдје се изводи од старог хрватског племена, Моторовића, па се је та њетова. склоност према прошлости рефлектирала и у његову инаком држању. Политички био је учеником Куеновим, који му је и био штитником у његовој заиста, брзој каријери, Куен, тај политичар-реалиста Рат ехсеПепсе, није никада пријечио да
195