Nova Evropa

ов хрватски радикализам испрпи у енергичним ријечима са натрухама хисторивма, тек дјела су му сметала и та, је побијао, Тако је и Томашић могао говорити што хоће, али није смио радити што хоће; а у обрани хрватскога државног права, на хисторичкој основици, могао је бити радикалан колико му драго. Док је он дакле у самој пракси заступао једну врло одиовну политику, и лаћао се у проведењу њезином средстава која су мало гдје наишла на симпатије, знао је он с друге стране истовремено предобити један дио наше интелитенције, особито онај који се је и сам загријавао за овакав хисторизам у политици, штавише и вјеровао у Њ.

У таковим је приликама дошло и до прије поменутог дјела, у којем нам Томашић разлаже своју теорију о том како Хрвати, или боље дранаест хрватских племена, склопише 1102 са угарским краљем Коломаном уговор — расја сопмепба — који нам се у изворнику није сачувао. Томашић држи, да су главне тачке тога уговора садржане у оним повељама што су их хрватско-угарски краљеви подјељивали (са малим разликама у тексту) далматинским градовима, и од којих је прва сачувана дана Трогиру 26. маја 1108. На том основу, узевши и друга врела у помоћ настоји он реконструисати садржај тих раста сопуепја, која су му дашто важан темељ хрватског државног права, особито према Маџарима. Ову је своју мисао попратио Томашић бројним ученим изводима и дигресивним коментарима, но који, ваља признати, сметају пластичности главне мисли коју хоће да докаже, Довољно је на овом мјесту ако истакнемо да, по нашем мишљењу, Томашићу није пошло за руком да нас увјери о вези тротирске дипломе (односно њезвиних дружица) са раста сопмегја, напросто зато, што су градови далматински по својој необично широкој аутономији имали посве засебан положај унутар државе; тај положај био је утврђен снажном традицијом која не дозвољује да се акта у погледу њих протегну, односно ма и само доведу у ближу везу, с актима која се односе на цијелу државу.

Ово смо изнијели једино зато да бисмо на примјеру показали, како метода хисторизма у политици лако доводи у двогуби положај теорије и праксе: док је Томашић налазио у теорији снажних ријечи за хрватско државно право, у пракси се је он опортунистички прилатођавао даној ситуацији, па је заступао и проводио једну надасве омражену политику. Али није само то мана политике прожете хисторизмом. Такова је политика несамо конзервативна, него паче ретроградна; она је неспособна за било коју већу политичку концепцију, пошто је њезиним идеалом свагда — прошлост; она нема елана, анемична је и бесилна, а не може да има ни већег успјеха, јер иде напријед — унатрашке! Најбољу политичку силу, свјежу снагу народну, оставља она неискоришћеном, на љуте народне ране ставља она мелеме од пертамене, а сујети народној повлађује славећ му прошлост, успављујућ тако добре инстинкте жељне напретка. Наша нас хрватска политика задњих деценија. може заиста најбоље увјерити о истини нетом реченога.

196