Nova Evropa

тичним, и тврди да теорија мора стајати посве у служби праксе. С Tora стајалишта ваља просуђивати такођер наше мишљење и њетове творевине, Оно треба да се оријентира посве практички, па се оно са својим резултатима и просуђује једино према томе, да ли и у којој мјери унапређује живот и његове потребе. Држећ се тога, прагматизам излучује све оне проблеме који су за практични живот индиферентни, те у њихово рјешење неће да улази. Значајно је за прагматизам на који начин он схваћа појам истине, тако да се у литератури често осебујно стајалиште према том појму означује као бит саме методе. Пратматизам хоће, да се појам истинитог и неистинитог имаде одредити према томе да дјелује повољно или неповољно на живот и његове потребе. Један суд нека, носи на себи, према, старој методи мишљења, све значајке неистинитости, ако нам он у нашем практичном животу може да користи прагматизму истинит је, па досљедно и добар.

Преиспитамо ли с овог прагматичког стајалишта, цијели инвентар нашег теоретског знања и умијећа, лако ћемо се увјерити да има туј много баласта, много донкихотерија, и још којечега што би ваљало, боље данас него ли сутра, уклонити. С истог стајалишта требало би подврћи критици факторе и појмове политичког живота, јер су многи од њих само сметња сваком бујнијем процвату људског

друштва. Марко Костренчић.

Из историје Светског Рата.

Јужнословенско питање у аустријској иностраној политици 1906—1912.

Писац савремене повијести бивше аустроугарске монархије, Теодор пл. Сосноски, лијепо је приказао, у првом дијелу своје књите „Бле Ропик па Нађађигбегтејсће“ (1912), какову су политику водили министри иностраних дијела од Шварценберга, до Ерентала., На почетку поглавља у којем се нарочито о том говори, стоје ове карактеристичне ријечи: »О кнезом Феликсом Шварценбертом сишао је у гроб и задњи државник аустријског царства широких погледа. Од свих оних који су за њим долазили на његово мјесто, све до Голуховског, ниједан није равумио да сачува, или да поврати, монархији онај углед који је она имала под његовим водством; па ни Андраши, једини који бијаше .одскочио изнад просечне средине«. Под водством ових Шварценбертових последника, вететирала је монархија из дана у дан, и имала је сваки час да претрпи сад дипломатски сад војнички пораз; велевлашћу зваше се тек по имену, док је у ствари живела таким животом, да се једнако имала прилагођивати жељама и тежњама, других. То је стање трајало тако све до јесени године 1906, када су и бечко министарство иностраних ди-

198