Nova Evropa

јела и ђенерални штаб аустријске војске дошли у нове руке: На мјесто Голуховског дошао је барон Ерентал (Ао:5 батип Аећтепта), а грофа Бека заменио је као начелник генералштаба Конрад од Хецендорфа (Етапх Соптаа ооп Нбгхтепаотћ).

Политичким приликама које су слиједиле овој промјени, и ноБим смјерницама аустро-угарске иностране политике, посветио је бечки свеучилишни професор Др. Пржибрам (у часопису „Озтегтетсћ!зсће Кипавећац“ од 1. и 15. августа 1920) расправу под натписом: »Конфликт Конрад-Ерентал. Један прилог ка теми Политика и вођење рата«, у којој се, међу осталим, износи и како се је, на највишем мјесту извањске политике и при врховним војним властима, просуђивало јужнословенско питање, у бурно доба прије балканских ратова, за само вријеме њихова трајања, и иза њих, све тамо до свјетског рата. На тај начин добијамо увид у непосредне узроке који су довели до прекида одношаја и почетка самог рата. — Професор Пржибрам имао је пред собом више споменица и Еренталових и Конрадових, управљених на самога владара, као и неке њихове међусобне дописе, Ив ових последњих може се разабрати, да је Конрад хтио почешће да пређе границе свота ресора, п да се умјеша у дневну политику, док Ерентал опет није хтио никако да допусти, да се ико дотакне подручја на којем је он радио и којим је управљао. Цар и краљ Фрањо Јосип, задњих година свот владања, скоро је увијек слијепо прихваћао предлоге министара појединих ресора, па је и у овом случају скоро увијек Ерентал имао код њета, право а Конрад криво. То је доводило још више до неспоразума и нерасположења између ове двојице, затим до међусобних нападаја, па. је коначно учинило немогућним да би један уопште могао радити уз другога. Али, то је било на крају.

У почетку, међутим, о јесени 1906, кад су барун Ерентад и Конрад од Хепендорфа дошли на своја нова мјеста, нитко није ни слутио, да се они неће солатати и да неће моћи радити заједно. Аустроутарска штампа приказивала је ове промјене на највишим и тако деликатним мјестима као догађаје од највећег замашаја, пототово у доба. које за монархију бијаше веома бурно. У то се доба једна половица монархије борила против друте, једна народност устајала је на другу. Око монархије рађала се и ријешавала се велика свјетска питања, а дотадањи министар иностраних дјела, гроф Голуховски, држао се је стално пасивно. Почео се ширити глас да монархији овог пута нема спаса, ако њену управу не узму у руке енертични људи, који би имали неки сталан циљ пред очима, А за такове се је сматрало и Ерентала и Конрада. Њих је подупирао тадањи пријестолонасљедник Фрањо Фердинанд, који је хтио да и сам рече одлучујућу ријеч у унутрашњој политици, а да заподјене борбу са свима непријатељима монархије.

И Ерентал и Конрад бијаху одушевљени патриоти, тврда увјерења да монархију чека сјајна будућност, вјерни владару, радини и пуни амбиције. Надареношћу, и смионошћу, живахношћу, живом ри-

199