Nova Evropa

БРАНИМИР ЛИВАДИЋ. Isabeau.

Догађаји иза кулиса једнога маријонетскога театра.

Кад се свршио чаробни водвил на маломе театру и жута свилена, завјеса по посљедњи пут лупнула о дашчице, које и овдје значе свијет; кад се погасили нечујни шламени уздаси жаруља, и сва се дворана згрчила у тами; кад је већ давно мала холандескиња с дубоким деколтеом из трећетга реда паркета склопила на меким

душецима плаве дјетиње очи, — нашао се дрвени господин гроф лицем до лица, на гомили дрвених лешева, до госпођице Isabeau,

Он је био један од врло отмјених, који су тик до фотеље Велике Краљице мотрили с удивљењем плес Гејша, ненаткриљиву шродукцију учитељице Бајећензе, сињоре Грондоне, Господин се гроф залуд патио на својој црној нити, да измакне на час ласкавој близини Велике Краљице, па да потражи након плеса иза кулиса тоспођицу Изабб, малу балерину с деснога крила, да јој поклони крупни бриљант у своме прстену, или четверопрег, или свој најљешпи дворац у затишју Нормандије... Све би јој био дао у оном пригушеном заносу, кад се није могао отети прној нити, јер је осјетио, на прагу својих педесетих, опет љубав, дивљу љубав као прије 30 година!

Господина су грофа прошли срси свим његовим дрвеним удовима. Он није вјеровао преварљивој мјесечини, шта више, није вје- · ровао ни својим рођеним очима, да је додир на његовим обравима био доиста додир лица мале грациозне балерине, да је она потражила управо њега, и ту се намјестила посве удобно и пријатно у његовој близини. Код продукције било је толико младих, отмјених и љепушастих кавалира, који су сигурно такођер примијетили дражесну Изабб, а она ипак није пошла с ниједним, одрекла се свих пријатности њихове наклоности и потражила, је ово мртво мјесто на његовим грудима. Да му није запињала ријеч у грлу, он би јој ситурно био рекао: »Госпођице, то није могуће!« То би јој био рекао, а мислио би у себи: »Госпођице, ја сам стар, моји су уди укочени, ја. се не умијем више ни поклонити елегантно, моје су ноге од дрвета, а руке су ми сухе и хладне...«

Али збиља је била тако безобзирно истинита, да није могао сумњати: Госпођица је |зађеаи дошла задијело намјерице к њему, захватио ју онај страсни вал његовога чувства, и привукао неодољиво к њему. И сад је тај чаробни створ његов, до бескраја његов!

„. драка. мјесечине помакнула се њежно с њезина лица, помиловала, та као суха усна још једном, и заронила у тмину.

Оно што је час прије морао вјеровати, сад се господину грофу. причињало још више као сан...

.... Покудао је на, врата на крају града, готово у предграђу, и запитао стару госпођу: — Отанује ли овдје госпођица Изаббг

213