Nova Evropa

· . Једне вечери, ухватио ју за руку и посио на клупу испол Једне расцвале липе. Било је већ неподносиво све оно што се накупило у његовим прсима... звијезде се лукаво пробијале кроз тране, било је тихо као пред молитву.

= Изабб, мило моје! — говорио је гроф, апустио се на кољена. стиснуо главу у крило мале балерине и заплакао као дијете. Она му је положила руку на главу... но дуто се није могао смирити...

— Нисам мислио, да сам тако слаб! — рекао је сједајући опет на клупу. Мала се балерина замислила, нехотице се дотакла њетове руке и протоворила као у екстази:

= Смирите се, господине грофе! ЈБубав ни Вана, ни моја. ни ичија, никад није била другојачија!...

Гроф је још тачно замијетио, како се на небу о лица мјесечева помакао сиви облачић, онда се одразила жарка зрака из очију мале балерине, из оних тамних очију, за које је увијек говорио, да им дугује шјесму... Свијетло га је пробудило... нашао се на своме староме мјесту: иза кулиса, лицем до лица мале балерине Изабд.

Послије света што се догодило, хтио ју загрлити и пољубити... но њетове су руке биле као олово, а дрвене ноге још неспретније нето прије.

Мала Изабб, тако близу, била му је уистину неизмјерно даЛеко... Грчевита је бол стисла његово срце. Бољело га, што је испао с црне нити, што не стоји-ув Велику Краљицу и не гледа балет сињоре Грондоне, макар и с мукама својих пустих жеља од којих се тако слатко умирало. 5

Сутра дан се догодило још и ово.

Водвил, иза којега је господин гроф дошао у непријатну ситуацију, био је до злабога лош. Нитко није ни помишљао на репризу. Директор марионетскога театра скинуо га одмах с репертоара, изгубивши на њему тешке новце. Сав је бијесан стрпао у свој правни џеп и господина грофа и малу балерину госпођицу Изаоо. () подне, донио их је кући својој фамилији, Ови су ту били ојађени, огорчени и зловољни. Једна се мала жива лутка с плавим увојцима сурвала дивљачки на несретни пар. Грофова је елетантна тоалета била ва час раскидана, Његове су руке и ноге летјеле по зраку 068 господара, као ластавице прије олује. Глава му се откинула од трупа, као да ју сасјекла гилотина...

Једино што нису могли разорити барбарски и сурови претићи, био је крупни труп господина грофа. Неопажено, он се скотрљао са стола, пао дискретно на паркете, и ту се заплео у чипкасте рубове первијскога, сага. | | |

·.. Тек у касној ноћи, кад се све давно смирило, да је дошао ткогод и прислушкивао, чуо би био чудну једну мелодију, — грофово је срце још увијек махнито куцало...

216