Nova Evropa

ондје куд је она требала проћи, стајао је већ сат прије него је било потребно.

Кад јој је први пут уручио бомбонијеру, био је у већој неприлици него икад пред Великом Краљицом,

Небројено је пута био смислио, да јој каске, како све ово није оно што она мисли, како све ово не казује заправо ништа од онога што он осјећа. Небројено пута причинило му се опет, да он ништа не би ни могао да каже...

Бојао се, да му се она не би наругала, да га не би одала својим пријатељицама и читавом свијету. Но још се више бојао да. му она не би рекла нешто утодно, нешто у што не би могао вјеровати а ипак би хтио чути.

Тражио ју по позорници и није видио ништа друго нето њу, а ипак био је сретан кад се свршила продукција и кад ју испраћао у духу до скромнога њевиног стана.

Кудгод се замислио у свој будући живот, сватдје је видио њу до себе... или уопће више није било за њ живота...

Час су били заједно у кочији, час у барци, час се успињали на. пропланке Алпа, час су стајали на обали мора и удисали мирисе сланих вода...

У увбуђеним мислима знао би јој каткад исписати читава, писма, књигу писама и болних исповијести...

»... Ивабб, моје мило дијете! Знаш ли Ти зашто ја Тебе толико волим а

»Ти ми причаш, како Ти је праља лоше изглачала сукњу... а ја мислим, како је мој живот без Тебе протекао у бездан...

»Ти ми причаш, да је Твој отад оставио твоју мајку, а она да лежи болесна у болници... а ја не могу Појмити зашто је Твоја коса тако бешћутно лијепа, тако златно-црвена као ништа на, свијету, ... зашто је обухватила Твоју главицу тако њежно, у тако бескрајно страственом додиру...

»Ти ми причаш, да Ти ниси тако мила као што се чиниш, да. си права змија... а ја не могу пребољети мисли, да је моја младост прошла, да мој живот више не може бити Твоја“орећа... да не може више никад бити оно, за, чим моје срце умире од чежње...

»Ти ми причаш, да, си за ме осјетила нешто дубоко, да ме штујеш и у мојој љубави проживљујеш слатку своју сању... а ја познам живот, гледам будућност и знам поуздано, да ће Ти једнога скорога, дана синути пред очима пуста Твоја заблуда, и ја ћу бити само једна ружна успомена Твоја...

»Равумијеш ли сада зашто ја Тебе толико волимг%...«

То су била писма која нису никад стизала на адресу, а ипак се нису изгубила...

Мислећи непрекидно на њу, гроф је доживљавао најпусто-. ловније авантуре, тукао се с цијелим свијетом, водио је распре са својом женом, ивилазио пред суд и губио и добивао парнице.

Сав се њетов живот кретао у лудом замаху као зврк око мале балерине...

210