Nova Evropa
Исидору Секулић, Иву Ћипика, Бранислава Нушића и Чича Илију Станојевића; од песника Отевана, Бешевића, Симу Пандуровића, Милету Јакшића, Алексу Шантића, и Војислава Илића-Млађег. Иначе су дали прилоге: Коста Стојановић, о условима индустријског снажења Југославије; Васа Стајић, о сопијализвовању просвете: Јурај Бијанкини. пок Живојин О. Дачић, Др. Станоје Станојевић. Др. Лаза Поповић, Др. А. Штампар, и други, — Време је било, да. се изведе реформа у садржини наших народних календара, те да се прекине традиција »Орлова« и »Годишњака«, и оног легијона. тљивица старих новосадских књижара којима се кљукао наш сељак и наш средњи сталеж. па и наша варошка полуинтелитенција, десетинама година. Сарајевска »Просвета« и »Србобран« у дЗатребу пробили су лед на овом пољу, и ми можемо са задовољством констатовати, да. је »Српско Коло« прихватило и понело унапред њихову заставу.
Просветин Популарни Алмснаг.
Уредник Просветиних издања, неуморни 7. Џеђо Слепчевић, објављује издање једне књиге за народ од десетак штампаних табака, у облику Лопуларног Алманата, ва Савин Дан (28. јануара. 1921). Ко је видео алманах »Просвету«, који је г. Слепчевић издао у изгнанству (у Женеви) 1918, и ко зна, или ма и слути, с каквим се неприликама морао борити један уредник тада да сакупи онако одличну грађу за своју књигу, тај ће с највећим интересовањем и са савршеним поверењем ишчекивати један нов Алманах који објављује уредник чије је име Перо Слепчевић. Али, поред тога, нарочиту пажњу изазива идеја која креће издаваче овог Алманаха. У своме прогласу писцима од угледа, да сарађују на овој књизи, 7. Слепчевић истиче жељу, да ову књигу дигне изнад познатог типа Ддосадањих »књига за народ«, и чини успех зависан од проблема: »Има ли данас један мост између добрих наших писаца и народне масе, т. ј. могу ли и хоће ли угледни умни радници да, бар у приликама, узму перо у руке само за онај најшири број припростих народних покретача, који су расути по Југославији, и жељни да чују таких речи«,
Овако постављен проблем отвара широке видике, и упире прстом на место на које треба концентрисати сву пажњу. Узаман се интелектуалци натурују народним масама и праве се равни њима, особито пред изборе и у политичке сврхе, — они не могу из своје коже никуд, нити их сељаци хоће да признају себи равнима. Али то није ни потребно, као што није искрено. Него је moтребно, и то више него можда ишта друто, да народна интелитенција, дође једном у прави однос према сељачким масама, да се успоставе међу њима везе које почивају на чвршћим темељима, и које се неће раскидати зато што учени господин из вароши (који је уосталом данас често сиромашнији од сељака) неће да навуче опанке или натуче шубару, или што сељак не метанише пред сва-
' 286