Nova Evropa
9.
На читалачку публику Недићева је књига начинила дубок утисак; као год што је ва Лазу Лазаревића, чим се појавио, речено да је велики приповедач, тако је за Недића, чим се појавио, речено да је велики критичар. Али, код нас је онда, као у осталоме и сада, била велика разлика између онога што се о једном писцу говори и опога што се о њему пише, — између усмене и писмене критике. Према књижевницима са стеченим именом писмена је критика много блажа од усмене; према новим књижевницима много строжа. Ову разлику између усмене и писмене критике Недић је искусио на по четку своје књижевне каријере. Његова је књига била један од највећих књижарских успеха свога доба; свугде се само о њој говорило, и Недић је био преко ноћи постао славан књижевник; међутим у новинама и часописима није о његовој књизи изашла ни једна поволвна, оцена. Писмена се критика била обрнула сва противу Недића и оспоравала му сваку вредност као критичару. На њега су били устали радикали, који нису могли да му опросте што је дирнуо у њихова Змаја; — пречани, који нису могли да му опросте што је, у предговору своје књиге, напао пречанску критику, — филолози, који нису могли да му опросте што се, и ако не филолог, усудио да уђе у књижевну критику.
Од свих ових противника, Недић је имао највише посла са филолозима. Тим именом називани су, деведесетих година, стручни зналци нашет језика и књижевности. Филолози стајали су на гледишту да је књижевна критика једна грана науке о језику и књижевности, и да се стога њоме не може бавити нико ко није наш језик и књижевност стручно изучавао. Недић, који по струци није био филолог нето филозоф, био је према томе »ненадлежан« да пише о нашим лирским песницима. По мишљењу филолога, Ђура Даничић, наш највећи филолог, био је у исто време и наш највећи критичар, — и они су непрестано наводили како је Даничић под дно за Бранка Радичевића да је велики песник,
У својим нападима на Недића, филолози су само показивали да не увиђају да филологија и књижевна критика нису једно исто, и да ова последња није сува наука, као филологија, него једна врста уметности, јер, поред знања, тражи још и осетљивости, Недић без сумње није био надлежан да, говори о језику наших старијих писаца и да одређује њихов историјски значај; то одиста није био посао једног обичног љубитеља књижевности као Недић, нето посао једног стручног филолога, Али, Недић је писао о нашим новијим лиритарима, од којих су четворица били још живи, од којих се ниједан није могао још видети у историјској перспективи, и који су сви писали једним језиком који још није био застарео. За оцену тих песника, није се тражила филолошка ученост него уметничка осетљивост. Да ли је и колико Змај имао чистог лиризма, то се морало осетити, то је била ствар утиска, а не ствар знања. Чистота Змајева
353