Nova Evropa

Јовановић, Милан Савић, Јован Храниловић, Та пречанска критика, бар према књижевницима, од гласа, који су, такође, били махом пречани, била, је постала сувише попустљива, и сувише похвална, Пречански критичари били су пошли од тачне поставке да је главни посао критике да открије добре стране књижевних дела, и да их да осетити читаоцу. Велика критика великих књижевних дела увек је похвална. Али са том похвалном критиком пречански критичари нису умели да рукују. Код наших чувених књижевника они су хвалили све од реда, нису одвајали добре ствари од рђавих, — и невешти да добре ствари изнађу и истакну, они су се топили у празним комплиментима, који нису објашњавали ништа, и наводили читаоца на једно дивљење без разумевања, Њихова се критика била изметнула у отужно ласкање, и уносила у наш књижевни живот нешто лажно и претерано.

Недић је изненадио цео свет тиме, што је смео да и најчувеније песнике подвргне тако строгој критици као да би били књижевни почетници. Он је говорио о њиховим махнама исто тако као и о њиховим врлинама. Шумадинац, он је, без сумње, имао сувише оштро око за махне и истицао их с из весном злурадошћу. „Али, када се у књижевној критици тако претера са хвалом као што су пречани били претерали. — један критичар који сме и воли да куди, јавља се као спасоносна реакција. У књижевном животу наступа од времена на време један тренутак кад више не постоје исрена уверења него конванционална мишљења. п када се стечене репутације више не претресају него примају на веру. У таквом тренутку добро је дошао један критичар који све стечене репутације на ново ставља под питање, и изазива ревизију свих утврђених судова. |

Вредност Недићеве критике није се састојала само у њеној куражи и искрености, У њој је такође било много више психолошке анализе и естетичкот суда Него у ранијој пречанској критици. Ова је хвалила све наше велике песнике на исти начин, није истраживала њихове личне особености, и давала им више или мање свима први ранг, Недић је више него ико дотле претресао колико ко од наших песника има осећајности и маште, одвајао њихове интелектуалне особине дд њихових емотивних, гледао да изврши код наших песника »индивидуалисање карактера«, и давао критике које нису биле само похвале и покуде нето такође »портрети«. У исто време, постављао је питање и о рангу наших песника, покушавао да неке песнике дигне на виши ранг но што су га дотле имали, друте опет да спусти на нижи. Истина, његове психолошке анализе нису биле онако дубоке ни његови естетички судови онако мотивисани као код неких доцнијих критичара, али његова заслуга остаје да је први од наших критичара почео обраћати нарочиту пажњу на пепихолошке анализе и естетичке судове.

352