Nova Evropa

мрски, — прво, што су били страни, друго, што су носили књижевно обележје за које они нису имали разумевања,

Недић, који је свој књижевни укус развио на страним књижевностима, немачкој и енглеској, и који се никада није бавио историјом српске књижевности, налазио је да код нас треба једном прекинути са филолошком критиком. Књижевна дела имају да се цене Но чисто књижевном мерилу, — а То се мерило може добити само тако, ако се наша књижевна дела буду упоређивала са делима страних књижевности, које су старије и развијеније од наше. Наша књижевност не може кренути напред ако се нашим књижевницима не буду истицали за углед високи страни обрасци, и не буде од њих тражило да се уздигну изнад »наших прилика«.

Филолозима је Недић изгледао незналица, изгледао ненадионалан елемент у нашој књижевности, изгледао »сколастичар«, јер, како нису знали у чему се управо састоји то књижевно мерило о коме је он говорио, то су мислили да Недић хоће да обнови стару формално естетичку критику. Недићу, опет, филолози су изгледали лишени сваке књижевне културе, са уским националистичким Видиком у књижевној критици и са смешним пуризмом у питањима језика. По његову мишљењу, они су били добрим делом криви за застој наше књижевности,

Овај спор између Недића, и филолога. завршен је у корист Недићеву. Нова школа критичара која се за тим јавила, и која је имала као главне представнике Богдана, Поповића и Јована Скерлића, није имала, ничега, заједничког са филолошком критиком. Она се, у главном, развијала у оном правцу који је Недић био обележио.

У књижевним стварима, филолози су били консервативци и националисти, а Недић западњак и реформатор. Интересантно је, међутим, да је у политичким стварима, било сасвим друкчије. Филолози око »Дела« били су у политици радикали, — и колико год у књижевности (нису марили за стране обрасце и држали се слепо »наших прилика«, толико су у политици, без обзира на наше посебне прилике, хвалили француско слободњаштво, енглески ппарламентаризам, белтијску уставност. Недић, на против, који је у нашу књижевност хтео да унесе модерно европско мерило и био велики поштовалац енглеске књижевности, није показивао у политици ништа од овот модернизма и англоманије. У политици он је био консервативац, љубитељ старе патриархалности и добрих прошлих времена. Код филолота око »Дела« књижевни консервативам спајао се с политичким радикализмом; код Недића, обрнуто, књижевни модернизам спајао се са политичким консерватизмом. Ми смо сви, више или мање, састављени од оваквих противуречности, ма колико да смо уверени да смо у своме раду и мишљењу особито логични.

Слобода Јовановић.

357