Nova Evropa

У овој оцени било је нечега претеранота. Сарадници »Дела« били су, без сумње, страсни радикали, који су своје партизанство показивали нарочито у књижевном и научном прегледу тога листа, Понеке од критика у »Делу« биле су писане у истом духу, истом тону, и од истих људи од којих и уводни чланци у »Одјеку«, тадашњем органу радикалне странке. Недић је имао сасвим право што је напао »Дело«, као један часопис који увлачи политику чак у науку и књижевност, Али, с друге стране, он није имао право, када, је сарадницима »Дела« свима од реда оспорио сваку вредност, и представио их као једну руљу варвара која је упала у науку и књижевност. Као свака котерија, тако и ова око »Дела« имала је своје » репове«, имала чланове испод осредње вредности. Чак се може рећи да је у Тој котерији, више политичкој нето књижевној, штроцент таквих чланова био већи него у чисто књижевним котеријама. Али поред чланова испод просечне вредности »Дело« је имало чланова добре просечне вредности и чланова изнад просечне вредности, и крај свега свога секташтва, које је у осталоме у току времена знатно попустило, »Дело« је постало много бољи часопис него се, према Недићевој критици, могло очекивати,

Несатласност између Недића и »Дела« изгледала је на први поглед политичка; у ствари, она је била више литерарна нето политичка. У групи око »Дела« преоблађивали су филолози, чији су погледи на књижевност били из основе друкчији нето Недићеви. То су били закаснели Вуковци и Даничићевци, који су борбу за народни језик продуживали, пошто је главна битка била добивена, и код којих се стога борба за народни језик морала изметнути у цепидлачко чистунство. Они су, на пример, тражили да се пише »подобан« место »способан«; »потодба« место »услов«; »веројетан« место »вероватан«, У нашој књижевности они су ценили само Бранка, и његове последнике, јер су тек од Бранка књижевници стали писати Вуковим језиком. Они нису увиђали да су поједини књижевници пре Вука, — на пример Стерија, — стајали, поред свега евога, рђава језика, на вишем књижевном нивоу него поједини књижевници после Вука, — на пример Милићевић, — поред свега свога »чистог српског јевика«. Осетљиви само за језиковне, а не и 38 уметничке особине књижевног дела, они су остали, тако рећи, без мерила у оцени свршених књижевника, који су сви писали Вуковим језиком, и код којих се нису више могле налазити крупније јевикословне погрешке. У исто време, филолози су били суви стручњаци без вишег књижевног образовања и с недовољним познавањем великих страних књижевности, — и узто још одушевљени националисти, склони да прецењују »наше«, а потцењују »туђе«, као обично ови они који се сувише удубу у проучавање народне историје и књижевности. Из тих разлога, они су у оцени сувремених KIbHжевника били и сувише попустљиви; поставили као начело да наше књижевнике ваља цепити »према нашим приликама«, а не према страним књижевним обрасцима. који су филолозима били двојако

356