Nova Evropa

старо постало је »новим«. као што уопће сва велика и нова откровења у парству душевности доносе нешто што је од најдавније давнине дријемало у души људској. Инстинктивно се појавило осјећање, да-је овим принципом људско спознање проширено, 060таћено. уравнотежено. Једнострани биљет рационалности, логичности, тај тагсштит у филозофији и науци, добио је свој пандан интунтивности и непосредне захваћености, — гетинаишиа филозофије, досад притомљен и затајен.

Зашто већ унапријед ову филозофију инстинктивне непосредности назвасмо феминилном. то би можда требало сада развити и образложити, психолошки на једној страни (с обзиром на психу женства), те филозофски на другој страни (с обзиром на мушкост досадање филозофије). Али ту ширу психолошку подлогу бергеонизма оставићу за другу прилику. Овдје хоћу да истакнем само TO, да ми није била на уму никаква феминилност у пренесеном или метафоричном смислу ријечи, већ права правцата феминилност у смислу сполно-диференцијалне психологије. А уједно ћу истаћи и то, да ће се развијањем главне садржине и значаја, бертсонивма, ва свакога, тко хоће и може да разумије, сами собом указати и разлози с којих сам Бергсона већ унапријед »обиједио« са женскости. Да ли та женскост у исто вријеме значи и »инфериорност«, то нека, читатељ сам разабере из даљних редака, — ако му је и до тога стало.

У незадовољству, у нескладу и критици, повод је сваке уистину оригиналне филозофије. У реатирању рађају се опречности, које се онда често настављају »у бескрајност« на противну страну. Ниче се с почетка, креће у оквиру Шопенхауерова песимизма и нетације живота; затим се буди несклад и опрека у њему, која га на крају крајева одбија од нетације и води равно на противни пол: највишу екстатичну афирмацију живота. И Бергсона ћемо при првим корацима, најбоље разумјети у његову реагирању. Што је то о што удара њетова филозофија интуиције, и против чега се тако бојовно подигла г

Бергсон се диже против једног прастарот нефилозофског вјеровања у филогофији. Метафизичка тежња ва ансолутно-филозофским спознањем, за захватањем душевног и тјелеснот, просторног и временскот, садањег, исконског и будућег — све у једном, та силна тежња залегла се од раних културних почетака у човјеку, кидала та и морила, све до данас, а да тај јадни човјек, и поред све своје »внаности и филозофије« није још постао свијестан ни тога: жоји јето прави орган апсолутног спознања у њемуг Није постао свијестан оног метафизичкогт демона што га је носио у себи. Тражио је на све могуће начине апсолутну метафизичку истину; примао »рјешења« вјековних питања и од вјеровања, и од објаве, и од етзактне знаности, те мјерења и бројења, одасвуд, само не оданле гдје им је једино кључ: од себе самог и у себи самом, — али не у себи-уму, већ у себи-цијелом. Новије научно доба донијело му је вјеровање да само знаност, у првом реду природна, може да донесе одтонетке вјечних заго-

485