Nova Evropa

нетака. Истина може да буде само у јасно и рапионално израђеном »вакону«, како га ставља прецизно и квантитативно наука. Само у најсвијетлијој сфери ума може да се сакује оно што зовемо истином и спознањем. У том смјеру развила се сва досадња школска филозофија, одјевена, потпуно у облик знаности, У том смјеру морао је на концу да заглави сваки »рационализам«, који би у логичким и математичким формулама да сталожи и највиши филозофски „стедо“, И заглавио је, вели Бергсон, јер је методе једнога дијела знанственог искуства хтио напросто пренијети на пјелину, на филозофију. Ту је рационализам доспио до највртоглавијих опрека, заплео се у протусловља и доживио у својим најразнијим системима, који се међусобно негирају, потпуни слом. Што садаг — пита Бергсон над рушевинама. рационализма.

У покушају да одговоримо на питање. помоћи ће нам, по њетову мишљењу, ове рефлексије: Може ли »ананост«, напосе математска природна знаност, и надаље остати »подлотом« филозофије, или чак методичким »узором« њеним Највиши проблем филозофије, то је ипак наша душевност. Може ли за метафизичко схватање те душевности, и цијелог оног традиционалног склопа питања око те душевности, да послужи онај тип научног метода што га, је створила и израдила, етвактна природна знаносте Не може, вели најодлучније Бергсон, Орган спознајни, који се развио на тој егзактној науди, јесте ум, дискурзивно логично мишљење, које имаде свој посебан биолошко-пеихолошки коријен. Тај се ум раввио из практично-дјелатних потреба, јер свако мишљење у почетку је исто што и дјеловање. И знаности су тако настале, у потреби утјецања на животну околицу човјекову, у настојању око прилагођивања тој околици. те у искоришћавању животних увјета њених. Подријетло научног ума и метода скроз је прагматично, оно је прионуло уз материјални свијет и од њега се никад не одваја нити удаљује. Ове мисли материјално. све тумачи материјално, и зато су се на примјер физика и кемија могле тако далеко развити, јер се држе тог свог првобитног биолошког основа, те потпуно и удовољавају својој уистину јединој сврси: сналажењу у материјално-животној средини и у што већем савлађивању и искоришћавању те средине. Ту је физика доста могућа, оправдана, и »ваконита«. О помоћу етгзактних бројки, формула, и закона, стеже физика све материјално збивање у неке калупе, укрућује тијек његов у сталне облике, тражи сталности и опетовања природе, и тако све сигурније управља корацима наше оријентације. Џемсов прагматички критериј истине вриједи за ту дискурзивноматеријалну спознају бев ограде, и зато су неки шребрви систематичари и убројали Бергсона међу прагматичаре, Ну они се варају, јер ствар ту не свршава, него тек почиње, Осим те материјално-квантитативне, знанствене спознаје, има још једна друга, апсолутна, уистину метафизичка, спознаја. Имаде и један посебни метафизичко-спознајни орган са својим посебним психолошким коријеном. а, то је: интушција. Она је. у ствари, и досад стварала испод повр-

486