Nova Evropa

Књижевни преглед. ОД „КОНРАДА. ВАЛЕНРОДА“ ДО „ГОРСКОГА ВИЈЕНЦА".

Мора но криза садашњости,

Ја сам један од оне генерације пред коју је био постављен проблем Алзас-Лотрингије, присаједињене против своје воље једном грабежљивом Царству, стога су ме одувек страсно интересовала. сва питања која се тичу права народа, Пре рата било нас је становити број који смо тражили праведно решење свих питања. без оружаног сукоба, чијих смо се моралних и физичких кобних последица бојали, Али се питам, да није можда чиста наука Пр оповеди на Гори, подмлађена Толстојем, имала утицај да је у наше душе стало полако продирати оно неопирање Злу, које за појединца може бити један облик светости али које за народе значи често исто што и самоубиство,

У оно доба нисам још познавао „Горски Виј енац“ великога Петра Петровића Његоша, који се не снебива да народну част стави изнад учења Еванђеља, и који, штавише, учи да је крепост у првоме реду у борби, да је искупљење у делу и у храбрости; него сам се загрејавао за „Конрада Валенрода“ Мицкијевићева, и пошто сам сматрао скоро овај спев закоником свију потлачених, почео сам се мало по мало питати, није ли свако подузеће које се темељи на непоштивању моралног права, ма колико му циљ био племенит, ипак посвећено пропасти, У мојем случају није било, уосталом, никакова празноверја већ, напротив, кушања да протумачим велике ритмичке циклусе историјске, — Познат је предмет спева Мицкијевићева: Један Латвин заведен некада од вечних непријатеља своје расе, т, ј. од витезова Реда Тевтонског, постаје Великим Мештром страшнога Братства, Лукавом издајом и стрпљивим сплеткарењем он доведе до пропасти чланове-витезове, и тако освети своју домовину које није никада заборавио. Иако се био покрстио у хришћанство, у њему се пробудило паганство, да би ослободио своје рођене. Ипак, он нема снаге да се радује уништењу својих непријатеља, и умирући баца под ноге свој крст, знак Великог Мештра, и кличе: „Ево грехова мога живота!" Осећа се, како се трагичан двобој узвитлао у срцу јунакову, у борби између очајног култа прадедовског огњишта и високих начела. вишега човечанства, која не допуштају да се успех тражи и постизава ниским средствима, Дуго сам тако размишљао и прелетао у себи лепе речи Г, Здјеховског: » Конрад Валенрод' је крик једног узвишеног очајања, који се извија из дубина једне душе прожете скроз бескрајном љубављу према отаџбини, Али је положај отаџбине такав да би се, за њено спасење, морала употребити средства против којих се буни савест. Шта онда2 Одговора нема. Не преостаје друго до једно уточиште: Чудо, — присилити Бога да створи чудо и васкрсне Отаџбину, и то уздигнувши самога себе на толику висину и толику моралну снагу да роде чудесима,«

109

| | | | | || | |