Nova Evropa

—- На жалост, ко би то могао домислити до краја! Надошао је рат, са свима својим страхотама, Како су били ретки који су умели тачно прорицати шта ће се десити! Да ли се може сматрати чудом оно што нам је он донео2 У великој сам недоумици да ли бих му приписао толико части, премда је одиста остварено у њему толико тога непредвиђенога, премда се не може ни близу растумачити оно што је у току догађаја дало Европи данашњи њен још никад досад познати изглед. Пољска је поново васкрсла, АлзасЛотрингија су повраћене Француској, клетве Виктора Ига, „месијанство" Мицкијевића, задовољени су; али велики проблем апсолутног или релативног поштивања Моралног Закона од стране васколиког човечанства остаје нерешен. Да ли да верујемо, са оцем Велимировићем, да напуштање хришћанства мора европску цивилизацију сурвати у пропаст Ја бих радо то учинио, кад не бих баш имао да констатујем, поглавито у Француској, страховиту борбу двају супротних гледишта што их представљају две по броју готово једнаке странке. Како ту да се нађе измирење, чија победа да се очекује 7 o

Између Вере и Разума шири се јаз из дана у дан, и да би се обновило поверење међу људима, треба се уздигнути изнад клика н странака, и поставити снова у пуну светлост освештана начела опште људске Савести,

Ова освештана начела посве сигурно премашају ограничене брите нацијоналног човека, али се при свему тому не би могле апсолутно оделити од њих. И зато се може рећи, да је велики песник „Горскога Вијенца“, иако у њега нема увек хришћанског полета, својим генијем дела и лојалне борбе, нацијоналноме оживљењу и препороду пружао најбољу храну. „Помозл си сам, па ће ти и Бог помоћи!" Ништа се без тога не би могло постићи, Али се победници морају увек показати на висини својих победа; све добро измерено, код Петровића Његоша има у исти мах наивна и страствена охолоста на коју се могу каламити највеће врлине,

Осећајући правицу своје ствари, Владика Данило може да оћути жалост, нема у њега трагичног колебања Валенродова :

Ал' тирјанству стати ногом за врат

Довести га к познанију права,

То је дужност људска најсветија ! У

узвикује он,

Он зна да између крста и полумесеца нема споразума. Један или други мора ишчезнути. За њега је то субина, и успркос очајнога страха који га обухвата при помисли на братоубилачку борбу, он свом силом избацује трагични поклич:

Тријебимо губу из торине;

· Нек' пропоје пјесна од ужаса, Олтар прави на камен крвави!

110