Nova Evropa

Docnije, kad je 1913 nastupila ona duga počivka u operacijama, sreli smo se u Skoplju, Bio je u pratnji austrijskog konzula Edla, s kojim je išao u Prizren i Mitrovicu, radi istrage po onoj tada famoznoj aleri konzula Prohaske i konzula Tahija, U Skoplju ga uhvatio njegov lumbago, žešće nego inače, ie je proveo nekoliko dana u postelji, u mojoj hotelskoj sobi, Tada mi je pričao, kako je ono išao sa svojim drugovima četnicima na granicu, kako su se tukli na Merdarima i pred Prištinom, kako su ušli u Prištinu i oslobodili Kosovo. . | On je, reče mi, prvi ušao u Prištinu, Otišao je pravo u konzulat, i potražio je u podrumu zvono što ga je kao konzul nekad, prilikom posete sultana Abdul Hamida na Kosovu 1908, prokrijumčario bio da bi ga obesio u zvonik pravoslavne crkve »pozdravljajaći« sultana, Nadao se, tada, da će sultan, »ganut« tolikom pažnjom, zatvoriti oči pred svršenim činom, i dopustiti da opet zvona, posle više stotina godina, zazvone sa hrišćanskih crkava i manastira po Makedoniji, Ali su ga tada potkazali turskim vlastima, te mu ove, u poslednjem času, osujetiše nameru i pokvariše radost, Sad, ušavši sa četnicima u Prištinu, ispred vojske, setio se zvona, i dao da odmah, još istoga dana, obesiti o jednu granu u porti pravoslavne crkve. On je, kaže, povukao prvi za uže, i predao ga onda dalje onome do sebe da i on zazvoni, Narod i vojnici pristupali su užetu jedan po jedan,

skidali kapu s glave, krstili se i povlačili za uže, — i ceo taj dan, kažu, zvonilo je opet zvono na Kosovu, oglašujući oslobodjenje i ispunjenje zavetne misli narodne... To mu je bila živa želja: da

bude tu kad se oslobadia Kosovo, i da udje medju prvima u Prištinu; kad mu se ona ispunila, vratio se kući, i nije više učestvovao u borbi. ~ Тја sam pošao s njima, s Rakićem i s Edlom, kad su se krenuli za Mitrovicu, Poveli su me u svom salonskom vagonu, — stavljenu od naše vlade na raspoloženje austrijskom poklisaru za njegovu delikatnu »misiju« —, u kojem smo sedeli sami, utroje, pijući crno Vino što ga je Rakić poneo bio u velikom ćupu, jedući Edlove odlične konzerve iz Beča, i zadobijajući njihova sopstvenika za našu stvar (što je on, jadnik, docnije — u Beču i Pešti — skupo platio svojom karijerom), Kad smo prošli Kačanik i Lipljane, prelazeći preko Kosova — ja tada po prvi put —, digosmo se do prozora, da mi Rakić pokaže Gračanicu, koja se, u daljini, blistala od poslednjih zraka sunca na sedanju, U njoj stoji, odmah na ulazu, na zidu, Simonida, s izbodenim očima, Malo dalje, iza Gračanice, nevidljiva, leži Priština, Kad smo se vraćali iz Mitrovice, dan-dva kasnije, tek što voz stade na prištinskoj stanici, diže se Rakić i izadje napolje, Pogledah kroz prozor kamo će, i videh ga бае se, čim sidje s kola, zagrli i poljubi s nekim ostarijim čovekom u pohabanu komitskom odelu, Ovaj mu dade nešto što Rakić, okrenuvši se, ubaci u mrežu našega salona, Beše to malo drveno soldačko sanduče, koje je čudmo odudaralo svojom sirotinjom od gospodske okoline i prtljaga u kolima, Posle nam je Rakić rekao, da je u tom sandučetu bilo sve što je poneo bio: kad je pošao u rat, da ga je posle ostavio u konzulatu, i da je sad javio gavazu da će proći ovud Те да ти ба donese, za uspomenu.

126