Nova Evropa

kosovske zemlje, kroz toliki niz lepih, mladih, nikad nepovrativih godina, u onakim prilikama! Odgovora na ovaka pitanja mogu dati jedino njegove pesme, :

Niko od jugoslovenskih umetničkih pesnika, i uopšte umetnika, — osim možda (i to na drugi način) jednog, Meštrovića, — nije imao tako snažne vizije kosovske ideje, i nije uspeo da učini toliki duševni napor da vidi šta krije narodu skora budućnost, kao Rakić, u svojim pesmama s Kosova, U stihovima, od kojih blagoglasnijih i savršenije sačinjenih, i po stihu i po rifmu, nema na našem Jeziku, Rakić je, na deset godina pre rata s Turskom, objavio narodu oslobodjenje, i, kao prorok, uzdigao se za čitavu glavu nesamo iznad svoje pesničke sabraće već i nad suvremene rodoljube i političare, Njegova junačka pesma »Na Gazi-Mestanu« пе obznanjuje samo unapred uspehe i veliku dušu srpskog seljaka-vojnika, za koje danas znamo i mi i ceo svet, nego tumači ujedno najbolje, šta je čoveka Rakića držalo toliko vremena u Prištini, Baš kao docnije srpski seljak u ratu, samo svestan svoje žrtve, stajao je ovaj gospodin-junahk na mestu gde su pre petstotina i toliko godina popadali poslednji zastavnici i oklopnici cara Lazara, s kojima se survalo zaljuljano trulo carstvo, i režući kao dletom u kamen poslednje stihove svoga proroštva smernom rukom, nad »Rosturnicom strašnom i porazom slavnom«, razvio Je novu zastavu:

Danas nama kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše,

Da nas zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše,

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli Danas, taj te voli, Jer zna da si mati; Jer pre nas ni polja ni krševi goli

Ne mogoše drugom svesnu ljubav dati,

I danas, kad dodje do poslednjeg boja,Neozaren starog oreola sjajem,

Ja ću dati život, otadžbino moja, Znajući šta dajem i zašto ga dajem,

Kad sam poznao Rakića, u prvo vreme, vidjao sam ga ponekad, i čudio sam se što ga vidim, u društvu nekih čudnih ljudi i neobičnih tipova, — to su bile komite, i komitske vojvode, Njihova legendarna reputacija hajduka i pomalo razbojnika, kraj sveg idealizovanja, nije mogla da dovede u sklad, u našim mislima, drugovanje s njima Milana Rakića, Kad je buknuo balkanski rat, tek što je oglašena mobilizacija, čusmo da je Rakić napustio ministarstvo inostranih dela, — u koje tek što beše došao iz Prištine za šefa političkog odeljenja -— i otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Popovića, Njegova porodica, i porodica njegove žene, bile su prestravljene; šta nisu činili da ga zadrže, ali njega nestade,

125