Nova Evropa

skih kavana, Jer spoljašnost ne odlučuje ništa, Opanci još ne znače čoveka, i taj smešni, često glupavi i šareni seljak po knjigama, re| dovno je najdalje od pravoga seljaka, čoveka s jednakim ili još bo| gatijim duševnim životom negoli gospodin autor, Ali prava umetnost poznaje samo Jedan problem: da se duša, njen život, nešto apstraktno, prikaže u trajnim, konkretnim tvorevinama, te prema tome ргоblemu stoje, u istome odnošaju, svi —, i ugladjeni kicoši i prljavi prosjaci, salonske dame i ulične prostitutke, vlasnici automobila i stanovnici zabačenih sela, Jer pred okom umetnika, koje prodire sve, padaju razlike klase i poroda, svi ukrasi tela i ruha, pokreta i reči ostaje samo duša, otvorena, nada, Sola, nesrećna, bedna, sa svojim večnim, nikad neostvarenim čežnjama, Ta umetnost, koja prodire kroz ono što je neprovidno, koja dopire i u krajeve kamo naučna metoda analize neće nikada dopreti, imala bi prva da podje putem koji znači izmirenje, približenje, upoznavanje svih klasa u onome što | је njezino bitno značenje, u onome što je zajedničko svima ljudima.

| · Каси, дакје, za narod, u narodu, biti demokrat, ne znači na|| učiti nekoliko lepih reči o općem pravu glasa, o socijalnoj pravdi,

| ili poučavati analfabete pismu, već strgnuti sa sebe sve tašto, spo-

| ljašne, umišljeno, i skočiti strmoglavce, ceo, u one beskrajne dubine kaosa i jada, smrada i vonja, nečisti i tvrdoglavosti, neznanja i vidovitosti, gluposti i nadfilozofijske mudrosti, — u sve ono što se zove narod, selo, radni puk, To znači: progutati jauk i bol, zatomiti sebe, sve ono staro, nasledjeno uzgojem i društvom, — čist, bel, jasan, bez tajne i skrovitih misli, osvanuti pred pogledima sumnjičavim, mrkim, zatvorenim, lukavim; spreman na udarce i pljesak, na zagrljaje i progone, noseći na dlanu srce koje gori, praštajući i udarcima i celovima,

Upoznavati narod znači, biti spreman odreći se svega što je u čoveku stvorila specijalno zasebna društvena kultura, sav onaj opravdani i neopravdani ponos zbog svoje više intelektualne ili socijalne vrednosti, — i pasti skrušeno pred noge onom prljavom, otrcanom, napola nemom, nepoverljivom narodu, što nema gotovo ništa od svega toga, što je tako strahovito bespomoćan, što je tako daleko od procene svoje prave ljudske vrednosti, ali koji u toj svojoj nemoći, u slabosti, u nedostacima, prikriva veličinu koja obara u prah, koja je nepojmljiva, beskrajna, bezdna, i koja u tako mnogo momenafta nadvisuje patvorenu veličinu civilizacije, | Voleti narod ne znači, u umetnom obrtu, imitirati narodne mo| tive, govoriti u otmenom društvu o nenatkriljivosti pučkih melodija, j i pasti poglede šarenim odećama snah43 i devojaka, već prisloniti uho | na dlakave, znojne grudi utrudjenog, iznemoglog čoveka, i prisluški|| vati kucajima njegova srca; moći pregoretli i vonj staje i mrmor kletve, bez roptanja i bez oklevanja, s tihom, svetlom radošću, jer srce ·hrli preko svih zapreka do svoga cilja,

No takvoga demokratizma danas nema, i on je još uvek utopija. I baš smo možda danas najdalje od njega. Stvorili smo zaseban

450