Nova Evropa

i intenzivnih sanja nije dobivao ništa, On je još kao posve maleni dečak znao da oseti ženku takom silnom intenzivnošću, da mu je dolazilo da će se onesvestiti kad bi zamirisao gdegod masni vonj ženskih kosa, te on nije nikako mogao da pojmi kako je to moguće da te male i bedaste devojčice neosećaju isto što oseća on, i da ne trebaju njega onako isto kao što on treba njih, I tako su kroz njegov život hujale one male slinge, i pletenice tih devojaka kao razvite su zastave vijorile u njemu, i on je trčao za tim mirisnim magnetima kao što i psi trče za kujama, Ali koja korist od svega toga? Te su devojke bile pred njim zatvorene kao hostije u svilenim kutijama, i niti poljubiti ih čovek ne može, nego samo trči za njima od ugla do ugla, i gleda ih kako nestaju u crnim dubinama haustora ... A što bi i bio konačno celov? Što je jedan celov spram onih bakanalija koje doživljava ovako jedno ostavljeno samolno gimnazijalče u svojim pustim noćima, kad nigde nema nikoga, samo noć i gola Venera na stolu u grčkoj gramatici, i krvave oči bulje u tu golu, sasvim golu ženu. Knjige, stihovi, zvezde, i u ono je vreme Puba već kreirao u svom mozgu globus i svih sedam planeta nosio u sebi, i dilavij i antiku, i već je pročitao šest puta »Symposion«, kad se je sve zgusnulo u jedan jaki došadjaj... -

Puba Vlahović poznavao je celi naš Parnas, pa tako i Trnina u njegovoj crnoj pelerini. Trnin je po gimnazijama važio kao silan revolucijonar i borac, kao autor »Ikara« tendencijozne drame u stihovima, u kojoj Ikar leti nad samoga gospodina Boga i nad. stotinu sunaca božjih, i sve to Ikar ruši i leti više —

» — A Jkar leti! U ruci mu pepel se dimi mrtvoga boga —« ~

I da je Puba Vlahović došao u dodir s tim čudnim čovekom još u gimnazijalno doba, on bi pred Trninom zacelo bio osećao tremu kaku samo gimnazijalci mogu da osećaju pred svojim papirnatim idolima, Ali sada, posle svog prvog juriša u gimnaziji, kad je Puba pao i kad se zato svejedno nije ništa naročita zbilo, nećo je život dalje tekao mirno u svoj svojoj šabloni, i kad je kao izbačeni gimnazijalac došao u onu odurnu »Narodnu Zastavu«, gde je opet svako vukao svoj teret na polomljenom križu, pa se za njegovu tragediju nije niko brinuo, Puba je osetio žalosni fakat, da je udario glavom o zid, Živući tako u onom gnoju redakcije, 8de je toliko toga gledao sasvim iz bliza i iza kulisa, on je sve te stvari na lupe svojih razdraženih nerava još povećavao, i tako polagano padao u neke vrsti ekstremni patrijotizam, koji Je hteo da nekom herojskom nacijonalnom promajom sve naše bolesne klice potamani i poništi,

Bilo je u onom našem nacijonalističkom vetrovitom elanu, u prvoj lazi, nešto fanatičnog, nekog sektaškog ognja koji hoće da spali i uništi sve što nije apsolutno plemenito, apsolutno dobro, i apsolutno karakterno. »Pa mi svi živimo u groznoj jednoj laži! Sav naš politički i kulturni život je jedna neverovatno bolesna laž! Ti naši voždovi, ličnosti, šefredaktori, i kako se zovu već svi li naši kari-

542