Nova Evropa

Ko su naši mladi, i po težnji i po plastičnoj svojoj snazi ?

Zapne reč u grlu, stane peto, a negde s one strane glave straši nešto bezoblično i tužno, Bilo ih je puno, a gde su sada ? Bili su divni, a kakvi su sada?.., Katastrota nam је progutala talente i prebila karaktere, a falenata, i velikih, još imamo, a karaktera velikih uzalud tražimo! Ko će od nas postati bog? — viču mladi, a starima je io nerazumljivo i glupo. Čoveka nam dajte! — viču stari, a mladima je to nerazumljvo i dlupo.... Krleža nam po utrobi čupa i kida, i izneće na videlo, ili na ruglo, poslednju našu tajnu ; Crnjanski nam melanholiju miluje, i poručuje nam, kao Lord Bajron : idem u žuto lišće (»I am in the yellow leaves«) ... Ponosimo se, i radujemo se, i nadamo зе, аб... nešto je bezoblično i tužno... Nesredjenost, i večita kritika i snada koja ne može da postane voljom, Neko je rekao da su nesredjenost i krilicizam magna

Treharta malih naroda za budućnost, Može biti u politici, i u

| društvu, ali u umetnosti zacelo ne, Umetnost je otkrovenje, a ne lu-

| tanje i analiza, Umetnost i mašta koje vide samo ono što je već tu, i samo one koji su već tu, nisu ni umetnost ni mašta, A snađa Која tajnu i ključ svoga zadatka nema u sebi, to nije volja koja vlada, to je sila koja oponaša i služi,

Iz tih crta rezultira jedan jadno sujetni nemir, Ne nemir ljudi koji stvaraju i traže, da stvore i nadju kad bude, i koliko mogu ; nego nemir pomodaraca koji u odredjeni čas treba da naprave svoj co up, i nekom u prkos da postanu clo u. Vladaju dakle strah i netrpeljivost, Strah od mladih i još mladjih, netrpeljivost i razdraženost zbog srednjih i starih, Na Olimpu našem večito grmi,

Ali, mesto da se borba izaziva dodirom, dejstvom čoveka na čoveka, disputom oči u oči, razgledanjem vrhunaca stradanja koji su m jednom vremenu jedni za sve, — mesto toga se dešava drugo, U malim papirnatim kućicama svojih тедаке са Жуе naši borci bez vazduha, bez sunca i živog kontakta, kao monade i monere, Ne vide se i ne čuju se oni, neodoljiva mladost sama ! Izleću u svet, pod formom uvek istih i nikad nesvršenih članaka i napada, tek slike njihovih ili zatvorenih ili gluvonemih ideja !

A šta se poručuje svetu kroz kritike i pretnje, kroz mlade kritike i pretnje ? Da će kretanje, uslov svake lepote, stati, Da će biti zadržano prelivanje misli u misli, oblika u oblike, da se sve Što se stvara mora zgusnuti i saviti u jedno, jednoliko, n ji h ov o, samo njihovo „,. Ali takim se načinom ne zadobijaju množine, ne vrbuju vojske, ne omamljuju apostoli i učenici, A bez njih ne živi i ne putuje ideja, Ljudima trebaju vodji, ali i vodjima trebaju ljudi.

A jednima i drugima treba čovek, Čovek, koga ćemo poznati nesamo po karti redakcije i zbirci poezije ; koga ćemo, kao zvezdu, poznati po putu, po sjaju, po mirnom i visokom gledanju, 1 и зада5- | njost, i u prošlost, i u budućnost, Jer, ima i ostaće jedna divna i strašna kohezija epoha i vremena ! Niko ne može iščupati sve svoje · korene iz prošlosti, jer onda ne bi mogao razumeti i savladati sadašnjost., A. niko nije ni darovit ni prorok, ako mu ideje nisu krilati.

| begunci iz sadašnjosti u budućnost. Isidora Sekulić.

522