Nova Evropa

сада да их не буде! Ако их не чувамо, појешће нав друго племе, јер смо већ утврдили да, се племенске свести мегу пропагандом да, праве. · Уосталом, и најпосле, племенско је ту, равумете ли, оно је ту, са нашом вољом или против ње, оно је опште, постоји као таково, тенденција му је ривалство; херојизам, индивидуализам, очување специфичног културног блага, и уопће све оно што ми хоћемо, ми живи људи, ми сви, са безброј воља и свести, а то је напокон најодлучније, и с тиме има једино да се рачуна, — има да се рачуна са једном мултимилијонском снагом која нешто хоће, и све више и јаче хоће, "и та је воља ту ма била и бесмислена! Један реалан политичар и овбиљан културни радник може да се-са сажаљењем насмеје свакоме који ту тражи неку анализу, тражи доказе за, нешто што је ту. Живот је ту, он је племенски, ерто — има да живи. То је бар јасно као дан, и има ли икога, а тврди да није тако.

Ево, ми, пред свима, тврдимо да није тако. у. 'Тврдимо да, се испод племенскога сакрива, сасвим нешто друто, нешто од свега другачије, или обратно, или чак нешто врло лоше, опасно, и гадно!

Пре свега, није истина да у нас побтоји племенска свест. Оно што ми зовемо тако, то је само покрајинска, свест, па и та не увек чиста. Елиминујем неке пробране изуветне душе прошлости и садашњости. Ми то само хоћемо да начинимо нешто више од покрајинског —, то племенско, — али оно у ствари не постоји, још не постоји. Ми имамо живот покрајински. То је реално. Племенско, то је романтика, и лаж. То су уметне конструкције, то су таласања, то нису структуре, нису кристализације. „кивот покрајински тече, развија се, растеже се, вуче се, почевши од народног представништва, до последњег барабе. Треба само погледати унаоколо. Овака, покрајина, најдивља, најстрашнија, најзапуштенија, целина, је ва себе, материјална и духовна. Без претеривања. У материјалном по-

гледу, лако се је уверити: локални капитал, необразован, необуздан, свирељ, кукавички, тражи за, свој делокруг затворену границу, да спречи конкуренцију, да одржи ренту. У духовном погледу, нити смо имали нити имамо друго до појаве локално-покрајинске. Ове што имамо спада у оквир овог разматрања. _ Многобројност средишта наших покрета није доказ широке, обилне, пусте снаге, већ расцепканости, раздвојености, покрајинства. Од свих линија културних развијања код нас, ниједна није ишла право, то су све мртви кругови и ниске висоравни. Чак је у тевмању за име државе однело победу и упропастило напредак оно себично, ништавно, покрајинско. У генеалогији главних идеја државних, покрајински је моменат апсолутно одлучан и меродаван.

Тек на реалну језгру покрајинског ухвати се од случаја до случаја, као магловита и танка кора, нешто племенско. Може се рећи да и провинцијализам има понекад и нечега, идеалног, и да проширени провинцијализам игра понекад улогу надијонализма. Но то је тек спорадично и неодређено. Код нас је провинцијализам, у правилу, примаран, основан, и није налик ономе покрајинском оцепљивању које се из већ сједињене и велике снаге дели у доказ да.

163