Nova Evropa

ни путујуће казалиште, које 1911 као своју филијалу изашиље 34требачка, управа. да. даје представе по читавоме југу. А кад су браћа. Словенци у невољи, без свога позоришта, читаве сезоне 1912-13, одлази им мјесечно двапут у госте загребачка, опера.

Сасвим је друкчије било прије године 1860. Кавалиште је наше, почетком 19. вијека, туђинско-њемачко и талијанско. Већ онда имао је Загреб сталну казалишну публику, на високом нивоу, па су се зато, као на доброј пијаци, радо показивале туђе изврсне талијанске и њемачке дружине. Још док је жив, на врхунцу славе, Росини, пјевају се у Загребу његове опере (1827-1834), дакле мало те не пред стотину година. Велике Пеште још нема, а, Беч је далеко (без жељезнице), те се у Загребу рочи околна властела, и ту још стоје: старе палаче Зринског, Кетлевића, Сермажа... Касније га додуше занемарују, али му судба даје задовољштину, јер Загреб у јубиларној години казалишта прима, као госта владара своје крви. Колико је драма требало да се зато одигра за кулисима од Балкана, до Атлантика!

У свако је доба новије налте историје хрватско кавалиште било жариште политичког, културног и социјалног живота Хрвата. Ту се рађају најважније основе, одатле искре врцају на све стране. Нема већег културног или политичког догађаја који ту није одјекнуо, ако већ није и никнуо туде. У борби с Нијемцима и с Мађарима, казалиште је поприште, а германизму је на југу одзвонило оног дана кад су хрватски ђаци потјерали њемачке глумце с наше позорнице, која. се увијек одупирала мађарској ријечи. Мађарско: државно братимљење могло се ту очитовати само у интернацијоналним нотама. балетних плесачица, из Пеште. Кад је наиме Куену Хедерварију био дозлогрдио култ »тих проклетих Илираца«, па, се од Милетића, тражило да ступи у везу с пештанским казалиштима, доведе он на гостовање пештански балет, и успјех бијаше колосалан. У јеку великог рата, (1915), требало је да Селма Курц, на жељу највиших војних кругова, гостује у казалишту за »Црвени Крст«, дакако њемачким језиком; иза. ње би онда дошли мађарски умјетници. Али у кавалиште им нијесмо дали. Оно је зато домало времена. приредило за рата прву и најколосалнију манифестацију народног јединства, — Војновићеву славу.

Кад смо истакнули, да. је хрватско казалиште у Загребу било жариште свих умјетничких и политичких догађаја, онда се разумије по себи да је оно било и мјестом и предметом најжешћих борби, које нијесу увијек биле ни начелне ни умјетничке, како се већ то код нас може мислити. Ове су борбе његова, најбољег интенданта и реформатора, Милетића, под крај живота, довеле до. тога, да је озбиљно узимао у комбинацију понуде што су му стизале,

да се прими водства, »Усћаизрте|ћач5«-а у Минхену и »Гапдезфћеа-_

кет«-а у Прагу. Да није било болести, вјероватно би се био и при-

мио једног или другог мјеста. Јер крај свега домаћег надувавања,. прилике су наше биле и одвише уске и сићђушне а да би задово--

љиле амбиције човјека широких погледа као што је био он. Тра-

жило се вазда најбоље и најскупље, а опћина одабраних која је-

273