Nova Evropa

личанство — народ. Русо изграђује, давно прије него ли је то у пракси проведено, народ у држави идентификујући народ са државом. Формула. Луја ХТУ, Геја! сезЕ то, није више тачна, она, треба, да: гласи: |'бјаћ с'езе Ја паНоп. Француска револуција желећи реализовати постулате што су их поставили њезини теоретици, нарочито принцип суверености народа, свратила је цијелу пажњу на тај нови фактор, који је дотле поред апсолутног монарха, остао незапажен, — на народ. Идеја народности могла је дакле, опћенито увевши, настати тек када је појам државе, инкорпорисан у апсолутном монарху, ослабио, и када, је, бар у теорији, нестало оних разлика. које су дијелиле пучанство, једну класу од друге, тако да су се ове, по ранијој традицији и по истом језику, могле допста, сматрати једном цјелином. У Француској која је била, бар утлавном, повезана, једним језиком, настала, је идеја надијонална, тај осјенај међусобне припадности једном народу, оним самим часом кад се тај народ еманциповао, и кад је он сам постао најглавнијим фактором несамо државног него и интернацијоналног живота. Појам државног народа прометнуо се неопазно у појам народности, с интернапијоналним значењем. Тако прокламира, у том смислу, Француска, Конституанта од 22. маја 1790, да се француски народ обавезује, да неће никад подувимати освајалачких ратова, нити ће употријебити силе противу слободе било којег народа. 19. новемора, 1792, обећава Конвент братство пи помоћ свакоме народу, који би хтио стећи слободу. А у декларацији права, (од год. 1795), овако се фиксира идеја народности: »Бев репрјез зопе respectivement indćpendants et souverains, quel que soit le nombre des individus qui les composent et lćtendue de erritoire quils occupent; cette souverainetć est inalićnable, Chaque peuple a le droit dorganiser et de changer les formes de son gouvernement, Un peuple na pas је droit simiser dans le gouvernement des autres, Les entreprises contre la libert& d'un peuple sont un attentat contre tous les ремрјев,« Ове тезе садржавају све елементе нацијоналне идеје. Права, која. се овдје признају народу, само су рефлекс права, која. су се признавала појединцу. Народ није више скуп људи повезан једном влашћу, која њима, влада и располаже, већ је један субјект са, свим својим урођеним правима, који сам собом располаже, и има. право да сакупи сва, своја расута и раскидана уда: организам који има своју душу: »Ибзрт бепбта! Фипе паНоп« (Мопгезаше), »“оlontć gćnćral« (Rousseau), »Уојкзре15е« (Небе!), који ради, ствара, и ријешава, који живи својим засебним животом према вани, и који бе према сличним другим творевинама приказује као нешто посебног и у суштини својој различно. Оваково је сазнање, како већ рекосмо, лако дозрело у Франнуској; гдје је услијед једне традиције и јединственог језика доиста образована једна душевна, пјелина:; али кад је ова спознаја допрла и до других народа, који још нијесу имали тога, јединства, она је у њиховим представама, морала добити: једно активно значење, и то је био један позив за акцију која би прелазила границе државне. За Пољака, коме је народно тијело било подијељено на три непољачке државе, значио је тај принци

299