Nova Evropa

| може доћи само с помоћу нацијоналног ослобођења, те да, је нацијо" нална и јединствена, држава предувјет за организам на коме треба. да. ' св развија социјалистичка класна борба, без страха да би могла бити "потиснута у кут надијонално-политичком борбом. Досљедно томе, ' ови су други одушевљено ступили у Народна, Вијећа, настојећи да. их што више окупирају и њих напуне социјалистичким духом, Што се тиче руске револуције, једни су проповиједали, да, је једини могући начин ријешења, свјетског (па према томе и нашега) социјалног проблема, и једини начин провођења социјалне револуције, и напокон једини начин завођења социјалистичког друштвеног уређења, методе и тактика руских бољшевика. устанци, грађански рат, пучивам, диктатура, и совјетски систем. Други су, стојећи у питању тактике на приндипу демократског социјализма, најоштрије осуђивали бољшевичке методе, држећи да оне могу можда одговарати специфичким руским социјалним, културним и политичким приликама, али да се не даду и но смију шаблонски пренијети на остале земље; да је питање социјалистичке тактике такво да се оно мора довести у сагласност са специјалним приликама, сваке поједине земље; а, питање привођења у живот економског програма, социјализма, да се мора ријешавати према, степену економског развитка, дотичне земље.

Дијаметрално размимоилажење у ова два главна. питања, као и _ у цијеломе низу других, узгредних, која произлазе из ових двају главних, неминовно је довело до расцјепа, који је и званично признат првим поратним социјалистичким конгресом, т. зв. конгресом уједињења у Београду, 0 Ускрсу године 1919. На овом је већ конгресу створена формално и нова странка, која се назвала »социјалистичка радничка партија Југославије (комунистиј«. Концесија у имену примљена је на захтјев некојих умјеренијих али ипак 0Ољшевичких елемената унутар саме партије. Овој бољшевичкој струји приступила је цијела бивша србијанска, затим и босанско-херцеговачка социјално-демократска странка, и већи дио хрватско-славонске. Програму и тактици старе социјалне демокрације остала је вјерна словеначка 6оц.-демократока странка, хрватско-славонска, група око »Олободе«, и босанско-херцеговачка, група око »двона«, те већи дио војвођанских социјалиста. Већина радничких маса, у Југославији придружила се новој странци комуниста, што се даде тумачити тешким поратним социјалним и економским положајем радништва, бољшевичком психовом (која је у години 1919 била на своме врхунцу), обећањем раја на земљи путем социјалне револуције која би у најскорије вријеме имала букнути и у Јутославији, и напокон нечувеном демагогијом. Политика, »мрвица«, ' т. ј. борба за социјалне, економске и политичке реформе, постала је ' нишаном ка којему су биле уперене све стријеле бољшевичке политике »све или ништа«. | :

Неколико неуспјелих дјеломичних и генералних штрајкова, неколико несретних пучева, у којима је радничка клаоа, Југославије доживјела кобних равочарања, испунили су хисторију младе комунистичке странке, све до њена другог конгреса у Вуковару године

332