Nova Evropa

1920. Вуковарски конгрес прима у цјелини и безувјетно познату 21 тачку Треће Интернацијонале, забацује своје досадање име, и странку навивље »комунистичка партија Југославије, секција Интернацијонале«. Самосталност радничког покрета у Југославији закључком вуковарског конгреса покопана је, — југословенски раднички покрет има се у свему сада покоравати заповједима и директивама, из Москве! Побједа, овога смјера унутар досадање социјалистичке партије Југославије, значила је побједу екстремног крила, али је уједно изазвала и прву искру незадовољства, умјеренијих елемената у комунистичкој партији. Јачано бројним неуспјесима и поразима, које је комунистичка, партија у борби са реакцијом и капитализмом једно за другим доживљавала, то је незадовољство све бржим темпом расло, док није већ неколико мјесеци након вуковарског конгреса дошло до јавног иступа умјереније струје у комунистичкој партији, која — под водством неколицине београдских првака (Лапчевић, Топаловић) — издаје »манифест опозиције«, којим најављује отворену борбу проти водства комунистичке партије. Након кратког времена оснива се, односно 06навља, стара, (предкомунистичка,) социјалистичка радничка партија, Југославије (т. зв. центрум), која у Београду издаје »Радничке Новине«, у Сарајеву »Глас Слободе«, а у Загребу »Социјалисту« (доц- | није престао да излази). Ова странка изашиље своје делегате на бечки међународни конгрес т. зв. »центрума«, и приклања, се Бечкој | Радној Заједници (повнатој под именом »г и м Интернадијонала«). Непрестане трзавице унутар комунистичке партије, те овај поновни расцјеп њезиних властитих редова, дјеловао је наравно на радничке масе, које су се налазиле у комунистичкој партији, ослабљењем воље и љубави к властитим организацијама, тим више што су увиђале, да овакови одношаји и прилике иду у корист само буржоазији, која је израбљујући ову неслогу и поцјепаност, почела проти радништву све безобзирније наступати. Комунистичка, партија, а и од ње одцијепљени центрум, почели су услијед тога све више губити популарност и терен, особито међу треввенијим радницима. — Међутим је социјална демокрадија, бројно иквалитативно ослабљена, остала, вјерна и досљедна принципима, и тактици демократског социјализма, и кроз цијело ово вријеме сав свој рад и енергију улагала је у консолидацију и учвршћење својих редова, Досљедност истакнутих смјерница, у новој, напијоналној држави, прибавила, јој је повјерење код оних радника који су разочарани комунистичком политиком, напуштали комунистичку партију, и ставила јој у дужност, да распарчане дијелове социјалне демокрације у цијелој држави фузијонира, у једну јединствену странку, што је и проведено Т. зБ. »декларацијом уједињења социјално-демократске странке Југославије« (СДОЈ), донесеној на конференцији делегата, свих покрајинских фракција у назној држави мјесеца јуна 1920, у Загребу. У уједињену странку ступила је социјалистичка демократска странка, Босне и Херцеговине, Војводине, те Хрватске и Олавоније; док. је словеначка фракција остала изван склопа уједињене странке, ради тога што је њезин претходни конгрес закључио иступ из П

333