Nova Evropa

доноси победу, иначе се она свршава на компромисима који су, У певесет од сто случајева, кукавни знак немоћи. Најман војује за Модерну, те зато и код њега налазимо и екстремне назоре, који нити су добри нити се могу одржати, али који ће онога момента, уолажити_ грубост својих форама кад победи њихова идеја. Ту мислим пре свега. на, онај захтев Најманове Модерне, да уметност има, да обрати целу своју поворност фабрикама, и радијоницама, да се пресели међу индустријски пролетаријат, међу стројеве и проналаске модерне технике. Истина је, да. је највернији представник данашњега индустријскога времена индустријски радник, али ни сам Најман није му у својој поезији дао оно место које му даје у теорији.

Чланак »Два алманаха« је карактеристичан за, генезу саме пе сничке индивидуалности Најманове, и за круг песника, око »Модерне Ревије«, који у своје време изиђоше на. глас, бише окрштени декадентима, »компромитоваше« се пред публиком, па се после буке и галаме вратише натраг као покајници у раније уске колотечине, Данас они представљају једну фалангу конзервативаца, која се бори против »новотарија« и »револуцијонарности« у уметности.

(0 овој књизи Станислава, Најмана дало би се још много рећи, јер она, је једна од оних ретких књига, које, пако писане без обзира на целину, од времена до времена ипак делују хармонично, и буде у човеку рефлексије као једна идејна целина. Морална, вредност ове књиге само се подиже тим што су њезини чланци писани још пре рата, (у подлистку »Лидових новина« 1914) а што нибу изгубили ни мало од своје актуелности; то потврђује, да аутор има јасан поглед. у даљину. Најман, који је још пре рата и пре руске револуције своју револупијонарност дигао на степен уметничког аристократизма, у овој књизи је поновно нагласио патос, динамику, и драмализам то тројство социјалне поезије, која иде скупа са социјалном револуцијом.

Књита Отанислава, Најмана, није наишла на велики одзив у »уметничким круговима«: Мирни грађани се боје и духовних револуција. _ Господин Арношт Прохаска, уредник »Модерне Ревије«, написао је о њој сасвим негативну критику са пародичним насловом: »АЕ Ди Когејсе«. Али прелазећи преко оних, који ради својих и Најманових политичких назора неће и не могу да разумеју Најманову концепцију уметности и живота, млади, ва, које су ти чланци и писани, нашли су у њима много иницијативе и оправдања властитих тежња. То је успех којим може бити апсолутно задовољан писац, »поносне интернацијонале поносито дете«, песник »јуначких и страсних апострофа«, и збирке песама која носи ове стихове место наслова:

„Апостол сам новог живота, Не бојим се никаквих рана, Витез сам новога Грала, Витез сам без страха и мана.“ Јован Кршић.