Nova Evropa

+

што под ударцима трговачких секира пада заветни вишњев сад, и што се закивају врата старог племићског гнезда; да ли вато, што човек, »ма како чудновато то изрледало«, одједаред има педесетиједну годину; да ли зато, што женско срце не може друкчије, и место живог детета љуљуши завијену бошчицу и њој говори нежне, материнске речи... Све те људе разједа туга са живота који је прошао, или пролази; чак и врло стари Фирс осећа нешто жалосно. >»као да уопште није живео«. Свакога од њих је живот увредио, обмануо, покидао му зелено лишће младости, баш као што неумитна. јесен равнодушно оголева, вишњево дрвеће и стреса са њих белило цветова. Рањено и уморно срце слично је заковану и напуштену дому: некада топао и својски, ишчезну одједаред у њему одљуљана надања и маштања, ад у жалној празнини остају само горко. снебивање и застрашено и покорно незадовољење. И, за све то није потребно да живот груне с неком нарочитом буром, и пошље неку особиту несрећу. Да се баш и није удавио у реци седмогодишњи Гриша, син Рањевске, његова мајка би ипак била тужна, зато што се у самоме животу, у његову лаганом убијању, у његову усахњивању, крије неусахњиви извор туге... дар ва тугу треба нарочита. трагична, катастрофа Зар то није туга, кад студент Пећа Трофимов, недавно још млад и у двету, носи сада наочаре, и смешан је, и неугледан, и сви му говоре: што сте тако поружњали и остарели“ И зар није туга гледати на, бео сад, на дугачку алеју која »бљешти на. месечини«, и мислити да, су детињство и чистота одлетели заувек, и имати привиђења, да то »покојна мама, иде по саду у белом оделу« — не, није то мама, то се »нагнуло једно бело дрвце, налик на жену«.

»0, моје детињство, о чистото моја! У овој сам дечјој соби спавала, одавде сам гледала у сад, срећа се будила самном сваког јутра. Сад је и онда био овакав, на њему се није ништа променуло. Како се бели... о, саде мој!... Ти си опет млад, и пун среће, анђели небесни тебе нису оставили. А. ја, кад бих само могла скинути

с груди и са плећа тешки камен, кад бих само. могла, заборавити своју прошлост!«

Анђели небесни не напуштају вишњев сад, њему се враћа њетова бела младост и његово чисто пролеће. А пролеће човека, се не враћа. И сећање на то пролеће, сазнање о његову губитку, бацају сенку на сав даљи живот, па ако тај живот испадне и дуг, дуг колико живот старога Фирса, или колико она дугачка, алеја, осветљена. меланхоличном месечином, — »права, права, као затегнут кајиш« свеједно, не заборавља се изгубљена младост и ишчевло детињство. И зато се Леонид, на, кота је наишла старост, привија уз сестру. и плаче, сећајући се како је по »тој соби радо ходала покојна мајка«. и како је он, кад му је било шест година, »на. Духове, седео крај тог провора, и гледао како отац иде у пркву«.

Живот пролази — то је већ само по себи велика туга, и одввук те туге неумукло се чује у свима Чеховљевим делима. Али, пролазећи, живот још оставља на грудима човечјим и тешко камење. И камење то притискује срце, и капљу тихе суве.

279