Nova Evropa

»Na kuli« je izgledalo svetski u najboljem smislu te reči, Ali se kroz spoljašnji dah poetskog bohemstva uvek osećala neusiljenost dobro vaspitanih ljudi, takovih koji su već samim svojim prisustvom navodili i druge na ljubazne i jednostavne odnose, -

| Počinjala bi sreda obično sa nekom vrstom naučne diskusije. Predsedavao je skoro uvek tada mladi filozož Berdjajev. Sporilo se, ·padali su paradoksi, I pritom, kao po nekom prećutnom sporazumu, nikada se nije govorilo o knjigama, Načitanost se ostavljala kod kuće, A ljudi se iz sebe samih iskazivali; izdizali. se iznad publicistike, iznad momenta koji se preživljava; dolazili, ako je polazilo za rukom, baš i pod aspekt same večnosti, Gosti su bili ne uvek pesnici: profesori Rostovcev i Zjeljinski, koji su visoko cenili V, Ivanova kao helenista, Mnogi koji su tek iz ljubopitstva radili na tome da. budu pozvani u svetilište, Vrlo je često dolazio Luinačarski; a pratio je sporove, uvek ćulljivo sedeći po strani, i kao uvračan svo= jom još neprojavljenom mudrošću, Fjodor. Sologub. Sam domaćin, šetajući obično po sobi, umirivao je, dovršavao misli, pogadjao sve što je imalo vrednost i bilo rečeno od koga mu drago, i, već samim tim, ljubazno, ali i s ubedjenjem poučavao,

On je sam medjutim retko stizao da dovrši neko svoje složeno, učeno i uzvišeno promatranje, Upala bi odjedared, u antički, od Somova zamišljeni, hiton obučena Lidija Dmitrijevna, izjavila da se dosta mudrovalo, i da je sad red da pesnici čitaju svoje stihove, I čulo bi se tada kako u susednoj sobi već ide žamor i nestašluk, jer su svi ti pesnici bili mladi i veseli, a i tražila se od njih šala, detinjska jednostavnost, radost od svega srčanoga u životu, Jer, u to se vreme već prosule bile sunčane Baljmontove pesme ,,, Sporovi bi se naglo stišali, Pesme, pesme! A kako da ih čovek i ne poželi u tome poetičnom domu!,,. Ulaze u gomili poete, Bivalo ih je mnogo, Osobito se isticale one srede kada bi Kuzmin, kompozitor i pesnik u isto doba, pevao, prvo svoje »Aleksandrijske pesme a posle »ZŽvuke ljubavnih trenutaka«, ili kada bi, svojim osobenim, brzo ritmičnim govorom čitao »Ljubav onog leta«. Tu je i počela njegova znamenitost... Ceo Petrograd, potonuo u moru svetlosti tamo dole iza Tavričeskogš Sada, kao da je slušao šta se čita gore na kuli, Slušao je, zaista, sve što se u poeziji zbivalo, redom, neumorno, bez prestanka, i uvek daleko od žurnalističke Hiterarne rutine u običnom smislu te reči. I stoga, kada su jedne iste noći pročitali, Aleksandar Blok svoju »Njeznakom k u«, i Sergjej Gorodjecki svoje stihove o »Užasu i borbix«, koji su ušli u njegovu prvu, najlepšu zbirku »Jara«, onda se te srede ruska poezija ођова а sa dva nova pesnika, koje je, za cigle dve nedelje dana posle toga, ceo literarni svet priznao, iako njihove novine nije shvatio, iako ih je ismejavao, Tu je, dolazeći iz Moskve, Andrej Bjelij, na melodiju proste ruske pesmice »Čižik« — to je tada bilo u modi — ili čitao ili popevao svoje stihove o mrtvacu koji leži u sanduku s koštanom ikonicom na grudma, i svojom besmrinom dušom sluša kaxo je djakon, zveknuvši kadionicom, dovršio nad njim opelo,

265