Nova Evropa

Инквизитора, али оно је, по Достојевском, болесно истом том 60лешћу, у чијој основи лежи губитак вере у Христа.

После Чаадајева, једини је Достојевски у руској литератури тако јасно осетио религијовну јединственост западне културе. И зато је његова мисао морала, критиковати то католичанство које је прожело сву културу Запада. Отуда код Достојевског тако страсна, жеђ, и тако пророчко предосећање православне културе. Не ради се ту, наравно, о некој верској надмоћи православља над католичанством, већ само о томе, да је православље сачувало непромењену истину Христову, да је остало слободно од грешака и извитоперености којих је пуно у католичанству. У православљу се, по Достојевском, крије истина, слободе која, је дата човеку, а савлађује се каос; на тлу православља, је немогућно и непотребно »усамљивање«, једнострано развијање личног начела; социјални сукоби ту се не решавају насилним натурањем социјалистичког режима, човечанству, него измирењем свих и свега у цркви. Претварање целог живота, у цркву — то је позитивни идеал који је надахњавао Достојевског, а који он није схватао као спољашње потчињење целог живота Цркви (како је баш мислило католичанство), него као слободно и унутрашње усвајање хришћанских начела у свима формама живота. -

= S

Може ли се пребацити Достојевском, да није волео Европу, да је није схватао, да је набацивао сувише боја, и видео аморализам · тамо где се радило само о некој моралној свенулости“ Тешко да би се такви прекори дали оправдати. Баш да и пристанемо нато да се Европа, пролавећи кроз светску катастрофу, још увек чврсто држи; да пристанемо и нато, да нас још увек задивљује њен спољашњи бљесак; али ко може одрицати пресушивање извора моралне енертије у Европи, одрицати да цивилизација ништа друго није дала. сем »многостраности осећања«. У дане када нема другог права, до силе, када нема других задаћа до уско нацијоналних, када је до краја подривена солидарност народа, када се толико испољио грабљиви и безобзирни индивидуални и надијонални егојивам — зар да у те дане изгледају претерана предосећања Достојевскова, и његова критика безрелигијозне и аморалне савремене европске културег

Достојевски је ронио у човечју душу дубоко као нико други, а оно што је видео у њој изазивало је одлучну осуду целе спољашње, насилне (тојест правне, а не моралне) културе. Хоће ли неко рећи, да, је Достојевски оклеветао европеког човека“ Критика његова не потиче из хладних посматрања, него из пламене жеђи за истином, из љубави за човека и човечанство, из дубоке прожетости светлим начелима православља. Критикујући европску културу, Достојевском су све јаснији постајали Русија и православље; кретало га је на отпор предосећање новог живота, нове културе, коју је и он сам помагао савдати; а у Европи је видео само гробље, зато што је, спољашње још жива европска култура, била за њега унутрашње већ мртва... Али је то гробље Достојевском

298