Nova Evropa

хришћанства, хришћанство усвојило, и створило идеал свечовечанског уједињења у Христу. Католичанство је међутим изгубило хришћанско начело, и у нову хришћанску формулу унело преЂашњи римски садржај. Родило је идеју теократије, идеју употребе власти у привођењу људи ка јединству у Христу: мисао, да ће се Христово дело довршити тек пошто се изведе потчињење човечанства црквеној власти. И тако, са својом замишљу насилног увођења Људи у социјалистички »рај«, социјализам није друго до логични степен развића католичке идеје, само у новом облику. Достојевски је, са чудним својим предосећањем догађаја, предсказивао »католички социјализам«, тојест окретање католичанства, демократији; за, њега, је то био само један између израза општег фажта, дејства, све оне исте католичке идеје.

У настављеним својим размишљањима, о тој теми, Достојевски је отишао много даље. Њега прожима, уверење, да, је католичанство одбацило Христа, одбацило његово учење о унутрашњем а не спољашњем обраћању човека, ка истини и љубави, тојест одбацило благу вест Христову о слободи. И тим одбацивањем Христова учења о слободи изазван је каос слободе и каос аморала, у коме живи савремено човечанство. У својој генијалној »Легенди о Великом Инквизитору« прибрао је Достојевски све своје мисли о католичанству и о трагедији човечанства, сумирао своју филозофију о тој трагедији. У исто време, Легенда даје и необично оштру и дубоку поставку свих основних проблема хришћанства. Велики Инквизитор утврђује да. је човечанство неспособно за тришћанску слободу; у том је његова полазна, тачка, покретна, снага свих његових расуђивања, у томе је »поправка« коју католичанство предлаже хришћанству. Трагедија Европе, која се испољавала прво са спољашњом својом неразрешивошћу, схватана, је затим као трагедија. европске душе, а сада се открила као религијовна трагедија. Страдања, Европе, несавладљиве тешкоће пред којима она, стоји, јесу продукти дубоке религијозне трагедије коју је преживео Запад, и која као да сада иде коначном свом расплету у сусрет. Европска, је култура неизлечиво болесна, зато што је католичанство сакрило испред европског људства Христа, заменило његово учење другим. Достојевски, наравно, није случајно изабрао облик легенде у својој критици католичке идеје као основе европске културе. Њему није било стало до појединих израза, до тачности формула, већ до правог рефлекса самога дута католичанства, његове идеје.

__»Ја не желим Твоју љубав«, говори Велики Инквизитор Христу, »јер ни ја тебе не љубим. А ако хоћеш да чујеш нашу тајну са мојих усана, слушај: ми нисмо с Тобом, него с њим, ето то је наша, тајнај«... Како су то страшне речи: да католичанство није с Христом, него са злим духом.... Достојевски говори даље сам, на, уста, Аљоше, да Инквизитор не верује у Бога. Да, у томе лежи цела, страшна, тајна Великог Инквизитора: он је изгубио веру у Христа, и Христово учење, и отуда сва његова фантазија, да се без Христа, а с помоћу католичке цркве човечанство доведе до мира, и реши социјални проблем. Наравно, католичанство је дубље и силније од

297