Nova Evropa

предосећање катастрофе која се наднела над Европом, зато тако мрачно гледа на, европски живот. »Никада још Европа није била, испуњена, таким елементима, непријатељства као у наше време. Као да, је све поткопано, набијено барутом, и чека, само прву варницу...«

Ако сад са те опште песимистичке оцене Европе, са те спољашње њене критике пређемо на, Достојевеково схватање унутрашње стране европског живота, слика постаје још мрачнија. »Дивилизација«, пише Достојевски у »датисима из подпоља«, »израђује у човеку једино многостраност осећања... и ништа друго«. У том погледу су границе цивилизације бескрајне, то је истина, али, напоредо са »многостраношћу осећаја« не развијају се сразмерно и моралне силе човечанства. Напротив, европска цивилизација, отиснувши Христа, оставља човека у његовој немоћној и неплодној слободи, и открива каос који се притајао у човеку; цивилизација, није у стању да изађе на крај са, тешкоћама које она сама изазива. У »Ваписима из подпоља«, Достојевски жестоко критикује систем утилитаризма, на коме су толики хтели, и још хоће, да заснују људску заједницу. Достојевском је потпуно јасно, да никоји систем >»равумног егојизма« не може створити друго до »мравињак«, и не може одговорити на, тражења и тежње човечјег духа, на његову жеђ и потребу слободе и »властите воље«. Човек је створен за »бунтовника«, како говори Велики Инквизштор, пи за њега нема ништа више и драже од његове слободе; а сваки рацијонални систем живота, претпоставља, отсуство слободе као ирапијоналног фактора. Савремени поглед на свет не признаје слободу у човеку зато што не признаје Христа; кроз то се онда утолико више испољава, каос слободе, који се, уопште, показује у нама чим се одмакнемо од Христа. Достојевски на, чудесан један начин открива ту тамну страну европске душе, тај каос који царује у њој, јер је баш проблем слободе више од свега узнемиривао ум Достојевсков. Он је, дубоко као можда нико у целој историји човечанске мисли, осећао истину слободе, њену неодстрањивост, и радост од ње. Али исти тај Достојевски одлично је схватао и све тешкоће слободе у постојећем поретку живота, сву тешкоћу слободе ван Христа. Он сматра да цело клупче загонетака, сукоба, и тешкоћа, у које је заплетен европски човек, да све то потиче из онога, каоса, слободе који се открио у европском човеку зато што се удаљио од Христа. Променула се и покварила, се сва перспектива духовног живота, усколебао се из основе морални живот, и Европљанин је остао само са својом немоћном и неплодном слободом.

Отуда сва она безумна љуљања, колебања, и потреси, ичстољавање треступног принцита у човеку; отуда и савршена немоћ европске културе да савлада каос који је она. сама и родила... Ако нема Бога, ако нема, бесмртности — а на томе стоји сва, савремена, европска култура — онда је »све дозвољено«, нема, граница човечјој слободи, нема, у ствари, »преступа«. Са два. краја, прилази европска свест том страшном закључку. Научно схватање света, одбаљујући слободну вољу, утврђује да у ствари »преступа, нема, нема ни греха, има, само гладних«; одрицање слободне воље

295