Nova Evropa

чини морални процес у човеку и немогућним и непотребним. До истих резултата, ка истом уништавању моралних сила у човеку, долази и друга струја, европске свести, она која је одбацила Христа, заборавила. Бога. Најдубљи аморализам, ето то је коначни исход европске културе; и то се већ не да више ни избећи, ни сакрити. Религијовним отпадништвом европског друштва, заборављањем Христа, и његових завета, лишено је европско друштво оних здравих сила којима је пре живело, и вато се све више показује унутрашњи каос у човеку. Достојевски је гледао у ту тамну и страшну дубину човечје душе, и видео је непросветљив и бескрајан егојизам и егоцентризам, утонулост човека у самога себе, нестајање братског односа према другим људма. Зато је Достојевски тако упорно истицао немогућност и неистинитост социјализма, који почива на, поставци сасвим друкчије човечје природе него што је та коју је он фактично напао у Европи. А услед отсуства правог и стварног братства у души западног човека, социјализам, по Достојевском, иде путем насилног решења, свог задатка. Достојевском није одма, била, јасна, генеалогија те идеје насилног спасавања човечанства, али му је давно био јасан сав утопизам, сва нереалност оних поставака. које су остварљиве само при братским односима људи, а које, услед отсуства, тога, насилно. терају човечанство у организацију нове форме живота. Фантастичност социјализма, то је најстрашнија, замерка која се социјализму може учинити; а Достојевски је био начисто с фактом, да социјализам само привидно налази решење европској трагедији. ·

И тако, ако спољашње посматрање европског живота, води констатацији велике непостојаности, напредовања у непријатељству и повучености у себе, нагомилавању сукоба, — посматрање европског човека и његове душе, главних покрета и мотива његова личног живота, гони нас да, од речи до речи за Достојевским, поновимо суд: у Европи су отроване здраве снаге човечјег духа, затрпан је "живи извор моралне јачине, дозрева и страховито се разлива. отров аморалности. Што европски човек упорније машта, о изласку своме из заплета с помоћу спољашњих средстава, с помоћу насилног преврата и насилног режима, утолико се јасније истичу нетачност и немоћ тог начина. Начин социјалне револуције је неплодан, јер, услед отсуства моралне основе у друштву, није могућно правилно ортанизовати социјалне односе; није могућно ни зато што је он, разрушивши основе морала, ослободио каос душе човечје са којим сад не може да, изађе на крај.

Где су поводи те, како изгледа, безизлазне трагедије у европској култури“ Достојевски сматра да они леже у католичанству, у извртању основних учења Христових. Он држи да политички социјализам »није ништа, друго до најдоследнији и неизбежни наставак католичке идеје, коначни њен завршетак, судбоносна њена последица спремана кроз векове«. Достојевски вели даље, на истом месту: »Не говорим само о католичкој религији, него о целој католичкој идеји«. У чему је суштина те идеје: Достојевски мисли, да је идеју свесветског уједињења људи, покренуту од Рима још пре

296